Izvor: Politika, 16.Nov.2012, 16:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O propuštenim prilikama
Koliko puta smo se našli na raskrsnici i izabrali pogrešan put? Koliko puta smo, zbunjeni pred odlukom koju je trebalo u magnovenju doneti, odabrali baš onu lošu?
Ovih dana često čujem kako smo mi društvo koje jepropustilo sve svoje šanse. Da smo 1991. uspeli da srušimo Miloševića ne bi bilo strašnog rata čije posledice još uvek osećamo. Da smo to učinili 1996, kada nam se posle pokradenih izbora i meseci otpora ispred palate „Albanija” za to ukazala prilika, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ne bi došlo do bombardovanja naše zemlje. Da smo posle 5. oktobra, kada nam je to najzad uspelo, sproveli lustraciju ne bi nam se danas vratile devedesete... I sve tako.
Međutim, u trenutku kada su nam se ukazivali, ti važni, sudbonosni trenuci koji su nudili mogućnosti za promenu naše zle sudbine nisu bili sasvim prepoznatljivi. Po pravilu,oni su bili isprovocirani velikim emotivnim nabojem, pokretima masa i lišeni promišljanja i hladnog rasuđivanja. Vođe pobuna više su se bavile strategijom prevrata (i, naravno, sobom) a manje budućnošću koja kuca na vrata i čeka da ili bude puštena unutra ili oterana sa kućnog praga. Tek mnogo kasnije postajalo je očigledno šta smo sve mogli a šta nismo učinili. Gde nam je bila pamet, kako nam odmah nije bilo jasno, kako smo samo bili glupi...
Ali, zar se i u našim životima nisu događale slične stvari? Koliko puta smo se našli na raskrsnici i izabrali pogrešan put? Koliko puta smo, zbunjeni pred odlukom koju je trebalo u magnovenju doneti, odabrali baš onu lošu? Koliko puta smo nepovratno ispustili idealnu priliku da nastavak života provedemo srećno i zadovoljno? Postoje promašaji koje nikada ne možemo zaboraviti i kojiće nas zauvek proganjati.
Da li je to zato što smo sačinjeni od lošeg materijala? Ili nas prati zla kob? Posebno smo malerozni? Mislim da stvar nije u tome. Po nekom posebnom mehanizmu, propuštene prilike se jako dobro pamte, ostaju urezane u naše iskustvo kao orijentiri, neka vrsta obrnutog putokaza. Signaliziraju pogrešan pravac, stranputicu, bespuće. Loše odluke u našim srcima ostaju da pište kao alarmi i stalno nas upozoravaju kuda ne treba ići. Na neki način, to pamćenje nas održava na pravom putu.
Izgleda da se, po istom principu, iskorišćene prilike lako zaboravljaju. Da li iko može sa sigurnošću rekonstruisati trasu svog uspeha? Ili otkriti tajnu svoje sreće? Kako sam našao osobu koju volim? Šta me je dovelo u njenu blizinu? Nije ni važno. Čemu čeprkanje po nečemu što se srećno završilo?
Svojevremeno se jedan moj film svideo Dušanu Jovanoviću, piscu iz Ljubljane, prijatelju. Priznao sam mu: nisam mnogo zaslužan za to, sve mi se nekako nameštalo, mnogo stvari je došlo slučajno. On mi je rekao: nije bilo slučajno, ušao si u dobru strukturu a tada stvari počinju da funkcionišu same od sebe. Često sam razmišljao o tome, naročito onda kada se dešavalo suprotno, kada mi, uprkos ogromnim naporima, ništa nije uspevalo. Promašaji su zato bili i ostali moja najbolja škola.
Jedan jedini put mi se dogodila situacija o kojoj mnogi reditelji sanjaju. Bilo je to kao kada biste čoveka koji je danima gladovao uveli u ogromnu poslastičarnicu prepunu najrazličitijih đakonija. Dobio sam, naime, ponudu da snimim BILO ŠTA. Bio sam zapanjen; tražio sam ipak neko određenje, na kakvu vrstu filma je mislio čovek koji je ponudu izneo. On je slegnuo ramenima i rekao: šta god hoćete, ostavljam vam potpuni izbor teme, žanra, svega. Čak i to da li će budući film biti igrani ili dokumentarni.
Bio sam očajan. Nisam znao odakle da počnem. Tolika sloboda izbora izgledala mi je gora od najgorih ograničenja. Do tada sam se kretao vijugavom putanjom koju su određivale moje ideje i okolnosti u kojima sam radio, koje su često bileviše nego surove. Provlačio sam svoje zamisli kroz razne komisije, umetnička veća, žirije, uredničke kancelarije, nadmudrivao se sa producentima, nagovarao saradnike da prihvate moje viđenje stvari, a ono što je posle svega ostajalo bili su moji filmovi.
Ovoga puta toga nije bilo. Kuda krenuti, za šta se uhvatiti? Da ne dužim, film je ipak snimljen. Nikad teže. Nije bilo ograničenja da mi osvetle put, nije bilo zabranjenih pravaca i jednosmernih ulica. Bauljao sam mesecima po mraku, snimio deset filmova da bih na kraju jedva izmontirao jedan jedini. Producent ga je pogledao i nadenuo mu naziv koji mu ja ni u snu ne bih dao. Pobunio sam se. Uzalud. Više se nisam pitao, stigla je najzad toliko priželjkivana nesloboda umetničkog izražavanja.
Tako je to sa umetničkim delima ali, moguće je, i sa ostalim, važnijim stvarima u našim životima. U odsudnim trenucima morate izabrati jedan put i tvrdoglavo gurati u tom pravcu. Dok se drama odvija kalkulacije slabo pomažu, prinuđeni ste da se oslanjate na intuiciju. Tek kada je sve gotovo, kada više niste u stanju da išta promenite, susrećete se s rezultatom svog nasumičnog izbora – prilika je iskorišćena ili propuštena.
Goran Marković
reditelj
objavljeno: 16.11.2012.
