Izvor: Politika, 12.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O pokojniku sve najgore
Jedna od najglomaznijih i najosetljivijih misija Ujedinjenih nacija, dakle ova kosovska, polako počinje da pakuje kofere. Došli su s ambicijom da unesu svež vazduh u balkanski brlog, da implementiraju, – kako ova reč gordo zvuči – evropske standarde i život, da se izbore za prava svih, a odlaze iz zagušljivih soba pakujući svoje krpice uz sveće ili u, boljem slučaju, uz zvuk i miris švercovanih mini agregata. Naći će se u koferu činovnika uz miris goriva i blato na odelu jer nisu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uspeli da operu ulice, projekti o lepom životu, fotografije javnih kuća i spaljenih crkava, uspomene na flert sa domicilnim ljudima čiji se život nije promenio. Oni liberalniji, gadljivi na nasilje i vojsku, odlaze sa kič statuicama Skenderbega, a ovi drugi ratoborniji guraju u torbu poprsje Adema Jašarija sa redenicima. Obavezne su fotografije iz Dečana i sećanje na dobru i obilatu hranu u restoranima iz "enklave". Toliko.
No, kako je tekla istorija misije? Prvi administratori, prosvetitelji, uvoditelji reda i sistema po opštinama najčešće pristigli iz Bangladeša, Nepala, srednje, južne i ostalih Afrika, revolucionarnih Južnih Amerika bili su zadovoljni stanjem na terenu i sposobnošću ljudi da se organizuju i pruže usluge poverenim im podanicima. Osiljeni prvoborci iz šume zauzimali su vlast i, uz retke paravanske izuzetke, organizovali svoj plemensko-ratnički model vlasti. Instinktivno, zbog realnih opasnosti, ili pak nesposobnosti, misija Ujedinjenih nacija se zatvorila u sebe i počela po svemu da liči na male zavisne feudalne sisteme/države nastale posle raspada Jugoslavije. Dakle, vrlo brzo misija je obolela od fatalnog virusa zvanog balkanski brlog: korupcija, neefikasnost, ravnoteža u zločinu, pozivanje na mutnu istoriju i oslanjanje na usluge organizovanog kriminala i ratne politike. Za svaki projekat, recimo povratka raseljenih, misija je morala da učini uslugu lokalnoj albanskoj zajednici (čitaj: da ih na izvestan način odobrovolji ili podmiti), ubijajući tako svaki autoritet i veru da veliki svet funkcioniše po pravdi i zakonu. Ako se vraćaju Srbi u Zočište onda se za susedno selo pravi vodovod, ako je u pitanju Babljak ili Babuš zida se škola ili pravi put. Svaki zločin i neuspelo sprovođenje pravde pomalo se opravda "balansom" i pitanjem: "Znate li šta je ovde bilo?" Kao da žrtva ima bilo kakve veze s istorijom, kao da ne živi sada?
Za razliku od balkanskih feuda, ovaj posed Ujedinjenih nacija ipak je delio suverenitet s dalekim mističnim Njujorkom tako što mu je slao izveštaje o raznim rezultatima i uspesima na Kosovu. U međuvremenu, kosovska istorija proticala je između ulepšanih izveštaja koji su putovali u Njujork i zatvorenog sistema misije na Kosovu i Metohiji. Paralelno s tim, projektovani anarhični raj nacionalne plemenske despotije iz devetnaestog veka živi svoj život i nesmetano oblikuje društvo po svojoj meri i kapacitetima. Porodice odlučuju o svim važnim pitanjima na širokim i prostranim područjima koje kontrolišu ili na kojima su ginuli njihovi rođaci i saplemenici. Prošlo je više od sedam godina od sukoba, a činovnici misije i komandanti Kfora, idu na noge porodici Haradinaj u Metohiji ili Jašarijevima u Drenicu. Bez njihovog blagoslova nema primene ni jedne važne odluke, naročito onih iz oblasti bezbednosti i multietničkog života.
Zahvaljujući zatvorenim sistemima, prva ozbiljna vest o neuspehy Misije stigla je na svetske globalne mreže tek 17. marta 2004. godine, no i to se nekako zakrpilo. (Nikako ne treba zaboraviti da zasluge o nepostojanju vesti u zapadnim medijima pripadaju i državi koja ima problem – Srbiji).
I taj mart zauzima veliku pregradu u koferu činovnika misije. Jedan od njih se posle pogroma javio autoru ovih redova rečenicom:
"Žao mi je, ono nije bila misija, nije bilo ljudi u misiji. Žao mi je!"
Danas je lepo i utešno reći da je i ta mala savest deo kofera Ujedinjenih nacija i deo misije.
Sve u svemu, teše se gubitnici jer ovde, gotovo niko ništa nije dobio. Za Unmikom na Kosovu, što bi rekao narod, samo će retki zaplakati, a možda bi bilo pravedno da na kraju naprave Odeljenje za plač i oproštaj sa govorima i hvalospevima, jer nije lepo da na sam dan smrti o pokojniku govore sve najgore. Kada otprate Misiju (pokojnika) napašće je Albanci (nisu dobili nezavisnost), Srbi (bez osnovnih prava), nova EU misija (za svaki slučaj) iz svih raspoloživih sredstava, a onda će "isplivati" afere, pronevere, nastranosti, nerad, nečinjenje... Potrajaće to čudo nekoliko meseci, svi će zaboraviti da je misija ikada bila ovde, lokalni policajac će raditi po svome, stihija će čekati negde u prikrajku, ekonomiju je većina zaboravila.
Gospodine iz misije, nemojte, makar u prvih nekoliko meseci, otvarati svoj kofer sa Kosova jer u njemu možete pronaći svoju savest.
Urednik KIM radija i "Glasa juga" iz Čaglavice
Živojin Rakočević
[objavljeno: 12.01.2007.]
