Izvor: Politika, 19.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedovršena država
Dvadeseti vek na Balkanu bio je doba jednog državnog projekta. Taj projekat zvao se Jugoslavija. Jugoslavenska država nije bila nametnuta jugoslovenskim narodima, a naročito ne Srbima. Postanak i uređenje zajedničke države ipak su ključno zavisili od interesa i odnosa među velikim silama. Jugoslovenske države nisu bile vizionarska alternativa malim nacionalizmima i separatizmima. Kao proizvod svog vremena, one su iščezle onda kada je nestalo međunarodne potrebe za njihovim postojanjem.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U vreme kada je nastao jugoslovenski pokret i kada je iz balkanskih i Prvog svetskog rata izašla proširena srpska, a zatim i jugoslovenska država, pitanje stvaranja velike države i integrisanja raznih etniciteta u ogromne nacije bilo je ne samo stvar političke i ekonomske potrebe, već i jedne ideološke mode. Jugoslovenska država 1918. godine nije nastala kao preteča federalne Evrope, niti kao zajednica ravnopravnih naroda. Jugoslovenska država stvarana je po uzoru na obrazac stvaranja ujedinjene Italije (1860) i Nemačke (1871), njeni narodi ujedinjeni su s krajnjom namerom da postanu jedinstvena nacija. U Evropi velikih država, neizgrađenih nacionalnih identiteta, ogorčenog ekonomskog rivaliteta i nepremostivih carinskih prepreka, stvaranje jedne velike balkanske države bilo je upravo neizbežno. Naročito je ono bilo u interesu Srbije i srpskog naroda, budući da je Kraljevina Srbija 1914. godine bila, pored Švajcarske, jedina evropska država bez teritorijalnog izlaza na more, dok je svega trećina srpskog naroda živela u granicama svoje matične države. Na drugoj strani, niti jedan jugoslovenski narod, osim hrvatskog, nije imao državne tradicije ni do kraja izgrađenu nacionalnu svest. U vreme kada je Austro-Ugarska počela da se raspada njeni Sloveni bili su elementarno ugroženi. Upravo zbog ovih razloga nastala je prva jugoslovenska država.
Njen neuspeh bio je neminovan zato što je njena ujediniteljka i hegemon bila mala, siromašna i ratom iznurena Srbija, za razliku od italijanskog i nemačkog slučaja gde su Pijemont i Pruska bili najrazvijeniji, daleko najveći i politički dominantniji činilac novonastalih država. Potom, upravo su sredinom novonastale jugoslovenske države prolazile milenijumske civilizacijske, verske i geo-političke granice. Naposletku, jugoslovenska država stvorena je dockan, pola veka posle svojih velikih uzora.
Drugi svetski rat doveo je do konsolidacije jugoslovenskog projekta. Razumljivo, bilo je to na potpuno novim osnovama. Ovom prilikom uzor novoj državi bio je sovjetski federalizam. Ipak, za razliku od SSSR-a, gde je postojao brojčano i politički pretežni faktor oličen u centralizovanoj državnoj administraciji oslonjenoj na sovjetsku Rusiju (RSFSR), u socijalističkoj Jugoslaviji su federalizam i zajednička država počivali na unitarnoj partiji, revolucionarnoj vojsci i jednom vođi. Vremenom je revolucionarna ideja bankrotirala, vođa je umro, a partija se raspala. Kada je hladnoratovska Evropa prestala da postoji, sa njom je nestala i takva država.
Zanimljivo je pitanje zašto je srpski narod i danas toliko privržen jugoslovenskoj ideji. Biće da je razlog sadržan u velikoj promeni koje je društvo današnje Republike Srbije preživelo tokom 20. veka. Do stvaranja zajedničke države Srbi su širom Balkana težili da teritorija kraljevine Srbije ili neke zajedničke jugoslovenske države bude proširena na oblasti u kojima su živeli. I pored ratova, progona i stradanja, upravo su u vreme mira i postojanja jugoslovenske države ovi ljudi najvećim delom prešli na teritoriju današnje Srbije. Godine 1990. izvan Srbije je živela svega jedna trećina balkanskih Srba. Doseljenici u Srbiju, a naročito oni koji su silom iseljeni iz svojih krajeva, nikada nisu prekinuli makar emotivne veze sa svojim zavičajem. I upravo zato danas postoji snažan žal za zajedničkom državom.
Jugoslovenska ideja opstala je u značajnijoj meri samo u Srbiji. Ona je zagledana u prošlost i suštinski neizvodljiva. Jugoslavija je bila, kako je to Zoran Đinđić lucidno primetio, nedovršena država. Cena njenog opstanka bila je uspostavljanje autoritarnih vlada i rušenje ionako slabih demokratskih ustanova. I pored činjenice da jugoslovensko iskustvo danas većina posmatra ostrašćeno, sa sentimentom ili prezirom, svejedno, neporecivo je nekoliko činjenica. Srpski i jugoslovenski pokret bili su okrenuti ka oslobođenju i ujedinjenju srpskog i jugoslovenskih naroda. Rušeći Osmansko carstvo i Austro-Ugarsku srpska država nije imala nameru da zameni njihovo gospodstvo već da oslobodi svoje sunarodnike i srodnike. Izuzetak su činili samo slučaj Albanije i Albanaca. Zato, kada su svi ti narodi zatražili nezavisnost, srpska ni jugoslovenska ideja nisu time ništa izgubili. Razume se, nepravedno je što srpskom narodu nije bilo dozvoljeno da stvori ujedinjenu državu, ali veliko je pitanje da li je to bilo moguće demokratski izvesti i da li su srpske političke elite tako nešto ikada zaista i želele. Koncentracijom srpskog naroda u Srbiji i u mnogo manjem broju uz njene granice – u Bosni i Crnoj Gori, završeno je pet stoleća dugo razdoblje narodne rasutosti širom Balkana. Osim potrebe da čitavo Balkansko poluostrvo bude uključeno u Evropsku uniju, na našim prostorima više nema stvarne potrebe za stvaranjem velikih i složenih država.
Čedomir Antić
Istoričar, član Predsedništva G 17 plus
[objavljeno: 19.07.2006.]
