Izvor: Glas javnosti, 13.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naređenje da se ne osvaja Srebrenica
Radovan Karadžić, predsednik RS i vrhovni komandant oružanih snaga, 19. avgusta 1992. godine potpisuje naredbu za najtemeljitiju istragu zbog „indicija da se u selu Basteli, opština Čelinac, dogodilo petostruko ubistvo civila muslimanske nacionalnosti“. On zahteva da se što pre identifikuju počinioci i privedu pravdi. Karadžić navodi i da „radnici MUP-a Banjaluka moraju preduzeti sve mere u zaštiti muslimana u Čelincu, koji, po našim saznanjima, nemaju nikakvu vojnu organizaciju, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << niti se pripremaju za vojnu intervenciju protiv srpskog naroda“. Ovo je jedan od primera pojedinačne intervencije lidera RS u slučaju sumnje da su izvršeni teški zločini nad civilima, za šta inače nije bio nadležan, već lokalna policija i lokalno tužilaštvo.
Nešto kasnije, 22 oktobra iste godine, Karadžić u pismu Ratku Mladiću, komandantu Vojske Republike Srpske, kao i šefu MUP-a Mići Stanišiću i predsedniku Skupštine Momčilu Krajišniku, podseća na svoju naredbu kojom je službenicima Međunarodnog crvenog krsta omogućio nesmetan pristup zatvorima i zarobljenicima. U tekstu, lider RS ističe da ima „informacije da pojedini policijski, vojni i civilni autoriteti potpuno ignorišu taj dokument i onemogućavaju rad predstavnika MK CK“. Zbog toga, Karadžić od svih nadležnih „neodložno zahteva da se ovlašćenje delegatima overeno mojim potpisom apsolutno mora poštovati, a narediću i strogu istragu u svim slučajevima nepoštovanja ovog mog zahteva“.
Naredne godine, 11. marta, Vrhovni komandant izdaje direktivu Glavnom štabu VRS u kojoj zahteva da se omogući nesmetan prolaz i zaštita pošiljki, opreme i osoblja koje pruža pomoć namenjenu civilnom stanovništvu „protivne strane“. On traži i da se zabrani zloupotreba „u vojne svrhe prehrambenih proizvoda, žetve, vodovodnih instalacija i rezervi vode za piće, te brana na hidrosistemima“. U poslednjoj tački, Karadžić sada već nekoliko puta zaredom izričito zahteva primenu Ženevskih konvencija. Dakle, iako je bilo pojedinačnih zloupotreba humanitarne pomoći, Vojska RS i njeni komandanti su često upozoravani da se pridržavaju međunarodnih konvencija, a naročito im je naređivano da humanitarne pošiljke namenjene protivničkoj strani zaštite od neodgovornih pojedinaca ili grupa. Takve naredbe nisu zabeležene na suprotnoj strani, nego je RS čak bila pod međunarodnim sankcijama, a od 4. avgusta i pod embargom Savezne Republike Jugoslavije.
Nešto manje od mesec dana kasnije, 16. aprila 1993. godine, Karadžić izdaje naredbu kojom se traži obustava svih dejstava Vojske Republike Srpske po Srebrenici i njenoj okolini, osim u nužnoj odbrani. U istoj naredbi on traži od Mladića da se njegove snage zaustave na dostignutim položajima, da ne ulaze u grad i da olakšaju prolaz svim humanitarnim konvojima. Karadžić zahteva i „pacifikaciju Srebrenice, tako što će muslimanske snage predati oružje Unproforu, koji će isto pohraniti po sistemu dva ključa, zajedno sa srpskim snagama“. Lider Republike Srpske dalje navodi da posle predaje oružja sve muslimanske borce treba tretirati kao i druge civile. Ono što je još zanimljivo u ovoj naredbi je to da se traži zaštita civila i sloboda izbora da odu ili ostanu u gradu, kao i da se ne vrši nikakva istraga o ratnim zločinima do smirivanja situacije u Srebrenici. Karadžić u ovom tekstu izričito zahteva da se naredba izvrši odmah i u potpunosti, kao i da bude obavešten o realizacijiÖ Ipak, kao što je poznato, zahtev Karadžića je ispoštovan i Mladić nije ušao u grad, ali se muslimani nisu razoružali i nastavili su da čine zločine po srpskim selima oko grada.
