Izvor: Politika, 30.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mogućnosti jednog klona
Nastalo u vremenu zaljubljenom u tehniku, telo klona je i samo konstrukcija
Tema kloniranja u najnovijem romanu Mogućnost ostrva savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka je provera teze da je početak slobode ljudska sposobnost da stvara čuda. Sloboda je, dakle, ukorenjena u onome što nam izmiče, što nije pod našom kontrolom. Sposobnost da čini čuda savremeni čovek vidi u moći razuma koji mu uliva lažnu nadu da će preuzeti božanska svojstva sveprisutnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sveznanja. To vodi nekoj vrsti kogito-magije, čarolije mišljenja. Dekartovu maksimu možemo preinačiti u Mislim, dakle mogu, što svakodnevno potvrđuje samo jedan klik kompjuterskog miša.
Čežnja za večnim životom a gubitak vere u vaskrsenje kao Božije čudo, stavlja čoveka u centar demijurškog napora da sam sebi bude Bog. Za razliku od Božijeg čuda gde se stvari jednostavno dešavaju, bez objašnjenja i odobravanja razuma i gde je sve što se čuda tiče harmonično povezano, ljudsko čudo nauke počiva na konstrukciji koja mora da se racionalno predvidi i objasni. U delovanju nestvarnog suština čuda se opire logici razuma. Biblijsko obećanje o vaskrsu tela i duše kod Uelbekovih klonova osujećeno je jer njima nedostaje duša da bi bili potpuni.Čitajući povest glavnog junaka, šoumena Danijela o njegovim skečevima, ljubavima prema Izabeli i Ester, o boravku u sekti elohimista, kod klonova se javljaju "emotivna prisustva", nešto što ne mogu da artikulišu, ali što im govori da bez toga život nije stvaran.
Evolucija ne važi
Nastalo u vremenu zaljubljenom u tehniku telo klona je i samo konstrukcija. Pravila propisana evolucijom više ne važe. Telo je prestalo da bude mesto prirode i postalo je mesto tehnike, koja je u stanju da silikonskim implatantima, usnama sa ubrizganim kolagenom, metalnim umecima i pejs mejkerom preinači njegovu prirodnu sliku.
Reč klon potiče od grčke reči grana. Kloniranje podrazumeva odbacivanje onog Drugog, ono je odsustvo uzajamnog učešća u rađanju koje postaje stvar tehnike inspirisane smerom stvaranja mladica. Čovek na neki način pušta korenje u vazduhu, kristališući svoje ćelije bez drugog bića. Tako se stvara novi poredak gde su, na primer, Danijelovi klonovi istovremeno njegovi sinovi i braća blizanci. Ovakvo razmnožavanje proističe iz patnje u kojoj čovek misli da može i treba da se oslobodi potrebe za drugom osobom, ono je posledica straha pred mogućnošću da se na stramputici sretne biološko Drugo.
Uelbekovi klonovi su pokušaj da čovek ponovo uspostavi prekinutu vezu sa samim sobom. Svi se oni kreću pored ogromnih ogledala u kojima se odraz odrazovog odraza polako gubi sve do prazne čaure sa Danijelovim likom, ali i u toj šupljoj ljušturi postoji voltaža ljudskosti, nekakav unutrašnji zapis koji navodi da se hoda pod zvezdanim nebom, doživi uzbuđenje i patnja. Taj zapis se kod klonova aktivira čitanjem Danijelove autobiografije. Zapisan život, književnost jeste okidač da se pojavi čežnja, književnost nas uvek podseća da je život stvaran tek ako uspemo da ga osetimo, a ako ga osetimo, onda možemo i da ga razumemo.
Beleške koje čitaju klonovi su trans u podsvesno – u snove, maštarije, u eros. One im čak formiraju i svest kroz priču o onome što je bilo, jer suštinu svesti čini naš doživljaj prošlosti. Svest razume ritam dana i noći, ona vodi kalendar i shvata nepovratnost vremenskog niza. Klonovi osuđeni na večni život nemaju ni pravu svest jer u njoj nema prošlosti, nema refleksije, nema tuge ni tragičnog doživljaja sveta, skoro da nema ničega. Kroz sudbinu klonova ponovljena je priča o Hronosu koji guta svoju decu. Strasna povest oca-brata Danijela povući će klona Danijela 25 da napusti "srećno" ostrvo večnosti i krene u život gde će ga sačekati smrt, ali i uzbuđenje, jer uspostavljanje carstva Božijeg na ljudski način dosadno je i predvidljivo, lišeno opasnih i divnih izazova. Ako čovek ubije smrt, poručuje ova Uelbekova knjiga, sigurno će ubiti i život.
Nagoveštaj raja
Kako će izgledati svet kada čovek bude prestao da se rađa iz materice? Prirodu više nećemo doživljavati kao utrobu u kojoj se sve začinje i oživljava. Večnost će produbiti odlaganje kojem su ljudi inače skloni, utišaće nomadski duh i radoznalost. Za Uelbeka je materica mesto spokoja, njeni orgazmički pokreti su svojevrsna Morzeova azbuka kojom se saopštava nešto o doživljaju večnog. Niče, jedan od poslednjih verujućih u vrhunce tumači taj doživljaj od pet-šest sekundi kao nešto što je više od ljubavi i što, kad bi potrajalo duže, duša ne bi izdržala.
"U tih pet sekundi proživim čitav ljudski vek. Za njih bih dao život, ne bi bilo preskupo. Mislim da će čovek prestati da rađa. Čemu deca kad je cilj postignut"′. I Uelbek veruje u vrhunce koji nemaju veze sa razmnožavanjem. Zadovoljstvo je dato samo za sebe, kao mali odlomak ogromne slike večnosti, kockice mozaika iz Božijih prostora.
Materice u Uelbekovim romanima kataklizmično nestaju zajedno sa njihovim vlasnicama. Za muškarca su one zagrljaj sluzokože i embriona, nagoveštaj raja o kojem govori Niče. Ali je taj raj izgubljen, vrpca je prekinuta. Čovek sve više gubi talenat za ljubav, a samim tim i za seks, jer su ljubav i seks u jedinstvu. Zajednička im je jedna vrlo bitna stvar: spremnost da se nekom približimo. Goli možemo biti lepi, sa privlačnim ili neuglednim genitalijama, ali ako se ne javi makar simpatija ne događa se gotovo ništa.
Ogolivši utopiju o večnom životu kroz genetski inženjering Uelbek slika ljubav i seksualnost i dalje kao tajnu. Nelagodnost u seksu nije samo tema modernog doba, ljudi su se u vezi sa ljubavlju oduvek osećali nesrećni. Muški likovi u svim njegovim romanima (Platforma, Proširenje područja borbe, Elementarne čestice) jedna su slika muškarca koji nikad neće razumeti ono bitno. Svi oni osećaju da im je uskraćen pristup onome što se zbiva negde u unutrašnjosti žene, gde bi oni želeli da uđu kako bi učestvovali. Introvertnost ženske seksualnosti drži ih po strani tajne u koju ne mogu da pristupe,Muškarac je u ulozi prosjaka koji čeka pred vratima, on je posmatrač izopšten iz misterije, onaj koji plovi arhipelagom dok ostrva tajanstveno nestaju sa vidika i iznenada se pojavljuju iz dubina mora.
Ljubica ARSIĆ
[objavljeno: 30.09.2006.]
