Izvor: Politika, 16.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
JADRANKA JOVANOVIĆ
Prvi put sam otišla u inostranstvo sa pet i po godina. Putovala sam vozom sa roditeljima u Italiju, tada, naravno, bez vize. Mnogo godina kasnije, zahvaljujući profesiji, krenula sam na putovanje duž čitavog zemljinog šara. Ako izuzmemo Evropu radila sam u Kanadi, Kini, Japanu, Meksiku, Brazilu, Americi. Videla sam od najelitnijih dvorova do zastrašujućih favela u Brazilu gde ni policija ne sme da zaviri. Niko ne treba da mi objašnjava šta je svet, šta Evropa. Šta je lepo, šta ružno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji je prihvatljiv model ponašanja.
I svuda su društva kastinska sa mnogobrojnim stepenicama. Bogati i moćni na vrhu. Sirotinja koja drhti čekajući da joj se udeli dinar i koja se ni za šta ne pita. No, na sreću centar sveta nije geografski , već je svuda tamo gde se stvara kreativan čin. Gde se veliča rad i inovacija.
Ono što je za svet ili Evropu njihov najniži sloj naroda, to smo mi za njih kao narod u celini. Kao takve ona nas neće, jer već ima dovoljno škarta u svojoj zemlji. Zato se smejem kada čujem da nam razni diletanti pričaju o Evropi i to oni koji u njoj nikada živeli nisu.
Evropa nam je sakrila koliko se njihovi studenti trude da budu najbolji. Koliko je važno znanje, disciplina, tolerantnost, poštovanje, koliko se cene nove ideje. To su univerzalne vrednosti od kada je čovečanstva.
Ljudi ovde, pogotovo mladi, nemaju novca da prežive, a kamoli da putuju. Da troše pare koje nemaju. Ekonomija je razorena, nezaposlenost ogromna, a niko ne voli siromašnog rođaka. Evropska unija ima svoj ugroženi sloj, ne treba joj još jedna prosjačka ispružena ruka.
Najnovija istraživanja pokazuju da ogroman broj mladih, studenata nikada nije izašao iz zemlje. Da paradoks bude veći od 2000. godine vidno se zaoštrio vizni režim.
Ne mogu da se ljutim na Evropu koja ljubomorno neguje svoje istinske vrednosti. Čuva svoj Kembridž, talente, kvalitete i kapacitete. Ona uzima samo najbolje stručnjake koji se uklapaju u njen sistem vrednosti. Tugujem što oni koji su plaćeni da vode ovu zemlju ponizno i podanički prihvataju da većina stvari koje su u Evropi najgore i na najnižoj lestvici za nas postanu vrhunske vrednosti.
Bolujem što pristajemo da budemo deponija Evrope. Naši najveći neprijatelji su stranke koje uskogrudo misle samo na svoju korist. Zašto mladi ne mogu da dobijaju vize? Da tema nije toliko ponižavajuća, mogla bih da budem i gorko duhovita, možda i zato da ne bi videli koliko se Evropa muči, strahuje za posao, cvili u svom bolu.
Ljudi u Evropi tek kad teškim radom zarade novac misle na provod. Šengenski zid je nova gvozdena zavesa. A, muzički festival Egzit je ušao bez vize kod nas. Provod se nameće kao imperativ. Cela zemlja nam je provod. Mi smo opšti Egzit. I u to niko ne sme da dira. Postali smo zgodna deponija za zastarelu ideologiju, kao što su nam prodali i prevaziđenu tehnologiju i licence za prizemne, agresivne televizijske emisije.
Duže od dvadeset godina putujem iz zemlje u zemlju, i u vreme najžešćih sankcija, sa jedne na drugu scenu. Od mene je Evropa uzimala. Kao počast mom daru i uspehu, na primer, dobila sam kanadsku vizu overenu na pet godina. Jedino svojim radom, kvalitetom nove generacije mogu da zarade vizni prolaz. To je siguran način da im se odškrinu vrata za ceo svet.
[objavljeno: ]
