Izvor: Politika, 07.Sep.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Institucije, institucije i institucije
Daron Asemoglu jedan je od najpoznatijih ekonomista današnjice. Još nije napunio 50 godina, a ima izuzetno bogat, raznovrstan i naučno veoma značajan opus. Rodnu Tursku napustio je posle završene gimnazije, da bi školovanje nastavio u Velikoj Britaniji, gde je doktorirao na Londonskoj ekonomskoj školi. Akademsku karijeru nastavio je u SAD, na Masačusetskom tehnološkom institutu (MIT), gde je i danas profesor. Iz njegovih radova saznajemo mnoge nove stvari o privrednom rastu i na osnovu njegovih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nalaza bolje razumemo kako i zašto uspešni narodi iz siromaštva kreću na put ka prosperitetu.
Njegova najnovija knjiga „Zašto narodi propadaju: poreklo moći, prosperiteta i siromaštva”, napisana zajedno s političkim teoretičarem Džejmsom Robinsonom s Harvarda, uskoro izlazi na srpskom jeziku, za šta se pobrinula izdavačka kuća „Klio”. To je bila prilika da s profesorom Asemogluom porazgovaramo o osnovnim nalazima te knjige, o „moći, prosperitetu i siromaštvu”.
Razgovor je vodio Boris Begović, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i stručni redaktor prevoda.
„Zašto narodi propadaju” je veliki izdavački uspeh. Izvanredne kritike iz akademske javnosti, ogroman tiraž (više 250.000 primeraka samo na engleskom jeziku) i veoma veliki broj prevoda (na preko 20 jezika). Kako objašnjavate ovaj uspeh? Šta to „pravo” ima ova knjiga?
Posrećilo nam se, bar u određenoj meri! Našu osnovu tezu prihvatili su mnogi čitaoci i to rano, odmah po objavljivanju knjige, a ona se, pored toga, bavi nekim u visokotiražnoj štampi uvreženim (po našem mišljenju pogrešnim) nalazima o dominaciji geografije ili kulture. Međutim, u osnovi, ova knjiga je posvećena jednom od najvažnijih pitanja društvenih nauka i ljudskog postojanja, a to je poreklo siromaštva i prosperiteta. S jedne strane, knjiga je skromna u pogledu ambicija.
Mi ne nudimo univerzalni recept kojim će jedno društvo da ostvari prosperitet. S druge strane, ona je ambiciozna. Pokušali smo da razvijemo teoriju koja može da se primeni na celu istoriju ljudskog roda, na ovladavanje ekonomskim silama koje vode prosperitetu ili siromaštvu u kontekstu političkih i društvenih odnosa.
U knjizi veoma precizno opisujete inkluzivne ekonomske institucije: niske barijere ulasku, zaštićena privatna svojinska prava, istovetni uslovi nadmetanja za sve. Iz knjige nedvosmisleno proizlazi da se zalažete za ekonomski liberalizam. Ipak, taj pojam se ne pominje knjizi, još manje se pominje „neoliberalizam”. Zašto? Da li ste, možda, želeli da izbegnete ideološku debatu?
Da, inkluzivne ekonomske institucije su jedna od osnovnih koncepcija ove knjige. Definišemo ih kao one ekonomske institucije koje štite svojinska prava, koje su zasnovane na nepristrasnom pravosudnom sistemu i koje stvaraju istovetne uslove nadmetanja za sve (jednakost šansi za sve), putem obrazovnog sistema, ponude javnih dobara i infrastrukture, kao i time što državna regulacija ne favorizuje jednu grupu ljudi u odnosu na drugu.
Na određenom nivou, može se reći da postoji dosta poklapanja s idejama ekonomskog liberalizma. Svakako, naš pristup veoma kritički sagledava državno planiranje, socijalizam i ekonomsku intervenciju odozgo-nadole.
Ali to se potpuno razlikuje od udžbeničke verzije ekonomskog liberalizma, između ostalog zbog toga što naše zalaganje za istovetne uslove nadmetanja zahteva aktivnu ulogu države u pogledu regulacije, ponude javnih dobara i, ponekad, razbijanja monopola elita na dobra radna mesta i dobre poslovne prilike. Iz tog razloga, u knjizi kažemo da je rešenje nije u tržištu, nego u „inkluzivnom tržištu”.
Sve je politika, neko bi moglo da se zaključi iz vaše knjige. Kao da postoji „gvozdeno pravilo” da političke institucije i političke odluke determinišu ekonomske institucije. Da li postoji prostor za pojavljivanje ekonomskih institucija odozdo-nagore, nezavisno od političkih odluka? Ograničena odgovornost, važna ekonomska institucija, nije, na primer, uspostavljena političkom odlukom.
Nije naša poenta da politika determiniše ekonomiju sve vreme. Potpuno ste u pravu u tome da posvećujemo veliku pažnju raspodeli političke moći, političkim institucijama i tome koje vrste političkih koalicija se stvaraju. To je zbog toga što sve to ima moć da dugoročno oblikuje ekonomske institucije, a pored toga ulogu politike često zapostavlja savremena ekonomska nauka, kao i marksističke društvene nauke.
Ali mi ističemo, na primer u kontekstu naše rasprave o povratnim uticajima između ekonomskih i političkih institucija, da su ekonomija i politika uzajamno determinisani. Ekonomske institucije, na primer, uslovljavaju to koji pojedinci i koje grupe poseduju resurse, što im omogućava da budu politički aktivni i da donose političke odluke. One takođe oblikuju troškove različitih vrsta političkih poteza.
Razlog zbog kojeg prodemokratski protesti u Britaniji XIX veka nisu nasilno razbijeni, ali je to učinjeno na Trgu nebeskog mira u Pekingu, leži pre svega u političkoj odluci, ali ta politička odluka je povezana s duboko ukorenjenim razlikama u privrednoj strukturi te dve zemlje. Bilo bi mnogo teže vladati Britanijom u XIX veku, u uslovima brze industrijalizacije, kao jednopartijskim vojnom diktaturom.
Uspostavljanje tržišne privrede u Kini doprinelo je umanjenu siromaštva u svetu mnogo više nego sve međunarodne političke inicijative. Ipak, kineske političke institucije još su ekstraktivne. Da li je „Pogledajte Kinu!” relevantan argument u raspravi o političkim i ekonomskim institucijama?
Svakako. To dokaz br. 1 za one koji podržavaju nedemokratske, neinkluzivne političke institucije. Ali mi smatramo da je to pogrešno. Kineski rast je primer nečega što je istorija već zabeležila – rast pod ekstraktivnim institucijama. To je u istoriji zabeleženo već više stotina puta, ali gotovo u svakom od tih slučajeva rast se naglo zaustavio u određenom trenutku usled neefikasnosti koje su se akumulirale tokom ekstraktivnog privrednog rasta ili jednostavno zbog toga što su politički moćne grupe zaključile da rast nije više u njihovom interesu i odlučile da ga zaustave.
Kako objašnjavamo Kinu? Naše objašnjenje polazi od toga da je Kina imala izvanrednu priliku za rast zbog njene veoma zaostale privrede i brzih tokova globalizacije – Kina je tu priliku iskoristila tako što je fundamentalno promenila svoje ekonomske institucije. To je svakako bio uspeh. Međutim, sve se to odigravalo u okvirima ekstraktivnih političkih institucija, što je dovelo do slabljenja ekonomskih institucija i postepenog uvećanja neefikasnosti, pogrešne alokacije i favorizovanja unutar privrednog sistema. Budući da polako nestaju lako dostupna rešenja koja proizlaze iz tehnološke konvergencije i integracije u svetsku privredu, biće sve više i više izazova za kinesku privredu, izazova sa kojima će biti sve teže suočiti se unutar ekstraktivnih političkih institucija. Stoga, iz našeg konceptualnog okvir proizlazi da će Kina ili morati da započne reformu svojih političkih institucija ili će, tokom sledeće dekade, odnosno u sličnom vremenskom okviru, započeti da gubi zamah rasta.
Šire posmatrano, mi smo se takođe bavili sistematskim istraživanjem uticaja demokratije na privredni rast. Iako demokratiju ne treba izjednačavati sa inkluzivnim političkim institucija (postoje demokratije, poput Argentine i Turske, koje nisu politički inkluzivne), podaci prilično jasno govore o tome da demokratija pospešuje privredni rast više nego diktatura.
Kako gledate na današnju Srbiju? Da li je Srbija propustila priliku stvorenu „ključnom skretnicom”, jednom od kategorija objašnjenih u vašoj knjizi, nastalom padom komunizma? Da li je Srbija „inverzna Kina” – zemlja prilično inkluzivnih političkih, ali još ekstraktivnih ekonomskih institucija? Da li je to razlog zbog kojeg Srbija danas spada među najsiromašnije evropske zemlje?
Nisam stručnjak za Srbiju. Međutim, da, Srbija nije uspela da fundamentalno reformiše svoje ekonomske institucija tako da postanu da postanu više inkluzivne. Ali mislim da to nije nepovezano sa političkim problemima koji imaju svoje korene u ratovima u kojima je Srbija učestvovala. Tranzicioni periodu je u Srbiji doveo do velike polarizacije, a to uvek ima dugoročne posledice na ekonomske i političke institucije.
------------------------------------------------------------------------------
Bogati i siromašni
Polje profesionalnog interesovanja Darona Asemoglua je veoma široko, ali je akademsku slavu stekao radovima koji se nalaze na razmeđi političke ekonomije i teorije privrednog rasta. Omogućio nam je, na primer, da bolje razumemo kolonijalno poreklo savremenih institucija, kao i istorijske uzročno-posledične veze koje daju odgovor na staro ekonomsko pitanje: zašto su neki bogati, a drugi siromašni. Ponudio nam je nova saznanja u pogledu ekonomskog porekla diktature i demokratije, zasnovana na uvidima u promene političkih institucija. Njegov udžbenik iz oblasti privrednog rasta smatra se vrhunskim dostignućem literature te vrste.
Delo „Zašto narodi propadaju” na nov način objašnjava jaz između bogatih i siromašnih nacija, odnosno kako je moguće da jedni te isti ljudi žive u dubokom siromaštvu u svojoj zemlji, a postaju prosperitetni građani čim se presele u drugu državu. Asemoglu koristi primer dva susedna gradića s imenom Nogales, od kojih je jedan u Meksiku, a drugi u SAD: jedan je siromašan, a drugi bogat. Ekonomisti su u prošlosti odgovarali da je problem u tome što siromašnim zemljama manjka kapital a zatim da siromašne primenjuju pogrešne ekonomske recepte. Asemoglu tvrdi da je odgovor u političkim institucijama i da Kina, uprkos ogromnom ekonomskom razvoju, neće doneti puni moderni prosperitet svojim građanima. U osnovi takvog prosperiteta, smatra ovaj ekonomista, jeste politička borba protiv privilegija: ključ su „inkluzivne” političke ustanove.
Boris Begović
objavljeno: 07.09.2014.
