Izvor: Politika, 12.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gorko kao čokolada
Velika tema skoro svih priča ove antologije je ropstvo, nepravda, siromaštvo. Svet se, na nesreću, još uvek deli na bele i crne, gvelfe i gibeline, ohole i pravedne, Kapuletijeve i Montegijeve
Horhe Luis Borhes i Hulio Kortasar, dva velemajstora kratke priče, ustanovili su, uprkos dugotrajnoj premoći romana, njeno carstvo kao svojevrsnu vladavinu tišine. U kratkoj priči jezik je direktno napadnut i podvrgnut dresuri. Napadnuta je njegova namera da okoliši, da se opire >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i razliva poput testa koje ispunjava i najsitniju rupicu, njegova nepouzdanost i talenat opsenarstva da nas vara pri svakoj reči koju izgovorimo.
Borhes ga je smestio u Alef, kabalističku tačku gde se sve prelama i gde je sve sa svačim u vezi, provocirajući tim prostorom istovremenog, metafiziku želje koju priča mora da proizvede u čitaocu. A Kortasar je kao simbol pričanja uzeo Lavirint (školice, Mebijusovu traku), dajući želji liričnost i strast, nadljudski polet koji se javlja u tom zatvorenom kolu, gde se idući do kraja dolazi na početak.
Možemo samo da zamišljamo, čitajući nadahnut prevod Ane Marković de Santis, koja je i napravila izbor za antologiju Savremene brazilske priče, u izdanju kuće Clio, kako se portugalski u njima njiše u ritmu sambe, žamori i šuška kao papirnate zmije bačene na trotoar posle karnevala, kako gladi čokoladnu kožu meleza, dodajući joj još malo sunca i kakaoa, kako onomatopejski obećava razrešenje svakog nesporazuma proizašlog iz zveketa lanaca robova.
Velika tema skoro svih priča ove antologije je ropstvo, nepravda, siromaštvo. Svet se, na nesreću, još uvek deli na sluge i gospodare, bele i crne, tlačitelje i žrtve, gvelfe i gibeline, ohole i pravedne, Kapuletijeve i Montegijeve.A ovaj svet ih objedinjava stvarajući surovu dinamiku od koje jedino profitira književnost, nedovoljno moćna da išta menja jer je davno izgubila veru, ali još voljna da ga opiše u zastrašujućoj disharmoniji luksuznih vila sa bazenima i, odmah pored njih, sirotinjskih favela od kartona.
Pisci ovih priča, iako opisuju Brazil, ne opisuju problem prilagođavanja u jednoj zemlji već problem aklimatizacije u svetu. Mnogi su obeskorenjeni jer žive podeljeni između dve suprotnosti koje se traže a da se nikad u potpunosti ne poklope. Taj strašni rascep nikad neće biti savladan ako se samo sagledava spolja, jer je apsurdno govoriti o preobražaju čoveka ako on prethodno ne preobrati svoje instrumente spoznaje.
Kao surova antibajka sa nesrećnim krajem izgledaju priče o zanimanju hvatača robova (Otac protiv majke, Mašado de Asis) i crnoputoj sedmogodišnjoj sirotici (Negrinja, Monteiro Lobato), rođenoj u kućici za robove, u prljavim krpama koje će, uprkos svim horoskopima, odrediti sudbinu sličnu Andersenovoj devojčici sa šibicama. U njen kratak i jadan život, mali poput kutije šibica, smestiće se, od ljudskosti, jedna rečenica nežnosti koju joj je jednom uputila surova gospodarica, i dan kada je prvi put videla igračke.
Šta uraditi pred nasiljem, koje je u priči Opasač, Grasilijana Ramosa, prebačeno u intimni porodični krug, često prepun, uprkos idiličnoj predrasudi o ljubavi roditelja i dece, povređivanja i rana zadobijenih očevim opasačem? Može li se učiniti nešto, doći do nečeg drugog, dalje od suve logike i Kantovih kategorija, koje su postale neprimenjive, dalje od intelektualnog aparata Zapada koji je u čoveku ubio saosećanje? Nepravda i surovost su toliko uzele maha da su u postuliranju sveta prevazišle i neeuklidovsku geometriju. Obrti su mogući samo u infernalnom i grotesknom, kada u priči Nova Kalifornija (Lima Bareto) alhemičarska podvala da se zlato može dobiti iz kostiju mrtvih vodi stanovnike gradića Tubijakanga na groblje, i još dalje, u nedostatku materijala, u međusobno ubijanje.
Beli protiv crnih. Tamni protiv svetlih. Šta je to boja i kako izgleda, pita se Marija, slepa junakinja priče Boje Oriženes Lese?.
Snaga uverljivosti ovih raznolikih priča, bilo da su političke alegorije ili lični usud, počiva na njihovoj unutrašnjoj napetosti zasnovanoj na uzbudljivo ispričanoj priči sa uverljivom i neobičnom fabulom, odsviranom "na jednoj noti", u kratkom bljesku. Zbog toga su pisci kratkih priča dobri lovci. Oni adrenalin lova pokreću prodornim, kratkim zvukom i malom varnicom u mraku.
Ljubica Arsić
[objavljeno: 12.05.2007.]
