Izvor: Večernje novosti, 06.Nov.2018, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Emir Ćatović: Određuju nas dela, a ne reči

Mladi crnogorski glumac, daleko od one banalne strane svoje profesije koja podrazumeva, kako kaže, „želju da se bude bitan“, svoju umetnost i život postavlja na mnogo vrednijim i važnijim temeljima Emir Ćatović je „Crni“ ili Lazar ili „Pogrešan čovek“. Emir Ćatović nije ništa od toga, već običan čovek, koji se trudi, koliko god može, da bude ispravan, o čemu svedoči intervju za Novosti online, u kome otkrivamo mnogo o ovom mladom crnogorskom glumcu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << koji je ulogom u jednoj od, trenutno, nagledanijih TV serija u regionu, pokazao „umeće malih koraka.“ I to, na jedan način, jeste osnov njegovog života, karijere, karaktera, senzibiliteta i ove priče. Daleko od one banalne strane svoje profesije koja podrazumeva, kako kaže, „želju da se bude bitan“, svoju umetnost i život postavlja na mnogo vrednijim i važnijim temeljima, koji su ga i učinili jednim od najkvalitetnijih pozorišnih glumaca u Crnoj Gori, čija karijera, polako, prelazi njene granice. Neki od tih temelja jesu teatar, Njegoševi stihovi, trosed u porodičnoj kući, ali i svetionik iznutra, koji mu je mnogo važniji od onog helijumskog, pod čijim se kratkotrajnim svetlima, danas, nalaze mnoge javne ličnosti. Čime vas je osvojio svet glume i da li je, sve što ste u njemu zatekli, opravdalo vaša očekivanja kao umetnika, ili je realnost bila drugačija? Nije sve izgledalo kako sam zamišljao. I dalje ne mogu da prihvatim koliko „želja da se bude bitan” može biti kontraproduktivna. Glumac nije ništa drugo do nosilac ideje o nekoj istini. Kao što kaže Sokrat: “Znam da ništa ne znam”, tako i on - sva znanja i iskustva ga ne čine većom zvezdom ili bitnijim, nego jačim, veštijim i spremnijim da ponese još veću istinu ili ideju, koja je i iznad njega samog. Ideju o nečemu većem, boljem. To onda nije samo glumac, nego i filozof i učenik. Čovek sa velikim “Č”. Kad toga nema, ni u naznakama, sve bude teže. Koja pitanja su vas, na početku, najviše opterećivala, a na koji način ste iskristalisali svoj put i sebe, kao glumca, na njemu? Kao student sam bio preokupiran razmišljanjima o tome da li je nešto što radim dobro, koji je to trenutak kada znamo da je nešto dobro. Sve to dolazi iz nesigurnosti i želje za dokazivanjem. Tada nisam samo radio, nego sam tražio potvrdu, a ne suštinu. Jedna od najvećih dilema je da li ću uspeti da pomirim i uravnotežim poslovno i privatno. Gluma je, drugim rečima, svesnom psihotehnikom do podsvesnog stvaranja. Na pučinu tog mora podsvesnog stvaranja se često otisnemo bez užeta koje nas veže za kopno, pa nekada i lutamo tim morima. Naša samospoznaja, individua i zdrav život, van scene, je preduslov da se kvalitetno traje u ovom poslu. foto: RTL PRESSŠta je bila najveća zamka vaše profesije u koju ste, kao relativno mlad glumac, upali, a koje ste uspeli da izbegnete? Najveća zamka ovog posla je da budete zaokupljeni sobom. To je nekako tužno. Zamka u koju upadam je to što se bavim ili preokupiram onim što nije moj posao, na primer - zašto je ovo ovako izrežirano ili napisano. Bespotrebno je. Moj posao je da glumim. U čemu ste, do sada, na svom profesionalnom i životnom putu najviše sazreli, što vam je pomoglo da postavite temelje, kako svog umetničkog izraza, tako i stvarnosti? Od svih saznanja o sebi, čini mi se da me je najviše formiralo saznanje da postajemo to što jesmo zbog odluka i izbora koje pravimo. I oslobađajuće je, jer mi smo naše odluke i izbori. To nas određuje - naša dela, a ne reči. To je uzidano u temelje, ne moje karijere, nego odnosa prema samom sebi i radu. Koja dela su, u tom smislu, najvažnija? Kakva su vaša, nakon tih saznanja, odluka i izbora koje ste pomenuli? Najveći kvalitet koji mi, kao ljudi, možemo da dostignemo, jeste da razumemo onog drugog. Da barem nakratko osetimo i probamo da shvatimo kako je biti “u tuđoj koži”, sa kojim se sve problemima susreće taj neko. Teško je i nismo uvek dosledni u tome, ali možemo. Na kraju krajeva, mi možemo razumeti jedni druge, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog. Ako to ne uspevamo kao ljudi, van scene, onda bi glumac, svakako, trebalo da teži tom kvalitetu. U osnovi našeg posla jeste baš to - onaj drugi. Razmena. Imamo samo onoliko koliko damo. Imamo više tek kada podelimo. Najveći poklon koji nekome možete dati je znanje, jer je neuništivo. Čini mi se da bih uživao u radosti deljenja i savladavanja veština potrebnih da neko bude spreman. Biti spreman - to je sve. Taj izbor bi mi bio jednako inspirativan i izazovan. Daleko ste, čini se, od svega što, posebno danas, podrazumeva javni posao. Od medija, senzacija, želje da se bude u prvom planu? Koliko je to teži put? Različiti su motivi i polazne tačke bavljenja ovim poslom kod svih nas. Ideja je misao. Misao je reč. Reč je radnja. Radnja je akcija. Akcija je uzrok. Uzrok je posledica. To često nije usklađeno, ideja i posledica, pa onda dolazi do mimoilaženja u razmišljanju i pristupu. Da ne pominjem ostale faktore uticaja, koji, u suštini, nemaju veze sa našim poslom, a opet utiču. Ali, sve to je deo naše profesije, nažalost. Taj senzacionalizam nije samo u svetu glume i medija, već svuda. Tražimo senzacije, jer, izgleda, zaboravljamo umeće malih koraka. Senzacionalizam je kao balon pun helijuma - dignete se u vazduh na krilima ničega i nemate nikakav oslonac, već letite i strepite kad će vaša senzacija pući. foto: RTL PRESSŠta je “umeće malih koraka” u glumi i životu? Da igram i stvaram zato što hoću. Da krenem u stvaranje samo onda kada imam potrebu, kao čovek, da sa scene kažem nešto važno, a ne zbog toga što bi to trebalo, ili bilo dobro, ili je dobar honorar ili je dobra prilika. Voleo bih da ostanem dosledan u nastojanju da mi kvalitet bude i izbor i imperativ. Privatno, san bi bio da mogu da osetim šta je od prvorazredne, a šta od drugorazredne važnosti. Da imam snagu i vlast nad sobom. Da zauvek učim umeće malih koraka. Velika popularnost će, verovatno, tek doći, tokom serije “Pogrešan čovek”. Jeste li spremni za sve što ona donosi, ali, pre svega, za ono što odnosi? Možda i jesam spreman, ali biram da ne budem deo toga. Hoću da igram zato što vidim potencijal u ovome, a ne odskočnu dasku za ego. Najgore bi bilo da budem talentovani glumac koga je lepo gledati u ulogama, ali sa kojim ne možeš ni piće popiti. Koliko god se meni ne dopadalo da medijski budem izložen, jasno mi je da je to deo posla. Ne kažem ništa loše, samo, to nije moj izbor. Teško da me popularnost može promeniti. Mada, možda i ne znam šta znači biti popularan ili zvezda, u Crnoj Gori, ili na Balkanu. Zvezde bi trebalo da budu lekari koji spasavaju živote, odlični profesori. Ljudi ne prepoznaju uvek prave heroje. Svaki čovek poseduje “Personu” (masku), koja štiti njegovu pravu ličnost od pogleda i pritisaka spoljašnjeg sveta i koja je posrednik između ličnosti i socijalne sredine. Pojedinac, u toku individuacije, mora da nauči da razlikuje masku od svoje autentične ličnosti. Tako da je popularnost, barem kod nas, a vrlo često smo svedoci toga, u odnosu na tu masku. Mi nismo naše uloge, pa ne znam zašto bih se menjao zato što neko ljubi ono što ja nisam. Kakva iskustva nosite sa snimanja serije „Pogrešan čovek“ i šta je presudilo da prihvatite ulogu Lazara? Dozvoljava li vam taj lik da u potpunosti izrazite svoj talenat? Pozitivna iskustva. Meni je proces najbitniji i šta ponesem iz njega. Prepoznao sam kvalitet u ovoj ulozi, i kao glumac i kao čovek. Spajati krajnosti, unutar samog karaktera, mi je inspirativno. Broj epizoda će biti preko stotinu, pa mi je to dalo podstrek za dobar glumački trening. Ne znam šta će se sve dešavati, ali trudiću se da istražujem koliko budem mogao i koliko budem imao prostora za igru. Čini se da ste vrlo stabilan, odmeren i nepretenciozan čovek, ali i prilično zatvoren. Uloga Crnog je, u tom smislu, slična, pa doprinosi takvom utisku. Ko je Emir daleko od scene i kamera? Neki tvrde da je u glumi uvek tako - “ja u datim okolnostima”. A ja uvek volim da odem što dalje od sebe. Što je veća transformacija, to je meni veća radost igre. Još nisam bio u okolnostima u kojima se našao lik koji tumačim, ali to mi daje još veću inspiraciju da mu se približim , da ga razumem, iako ne znam kako bih se ja nosio sa težinom svih tih problema. Inspiraciju sam nalazio u različitostima. Crni ima neko životno iskustvo koje je meni daleko i nezamislivo. Zreliji je od mene. Staloženiji. Ozbiljniji. On bolje zna šta hoće. Govori drugačije, iz svog centra. Velika stvar, koju od njega učim, je da kada čovek nešto zna, jak je. I da je to, često, dovoljno. foto: RTL PRESSEmotivnost koju pokazujete u ovoj ulozi, posebno zbog specifičnosti priče, govori mnogo o vama, kao glumcu. Koliko i privatno, pre svega, srcem idete kroz život? Trudim se da nađem ravnotežu, nema te krajnosti koja je dobra. I više me, čini mi se, definiše to traženje ravnoteže, nego neka od krajnosti. Ali, kad god sam poslušao srce nisam se pokajao, jer znam da sam to bio ja. Lik po kome vas sada poznaje ceo region, je u velikoj meri tragičan, lišen, bar za sada, optimizma, vedrine, čak i smeha? Koliko nas poistovećivanje sa ulogom dovodi u zabludu o vama? Zabluda je. Za razliku od Lazara, ja volim kad puknem od smeha. Mada, skoro sam čuo jednu izreku koje se Rusi pridržavaju (ako je verovati tome), da se samo budale smeju bez razloga. Lazar je, u tom smislu, Rus i po! (NE)POGREŠAN ČOVEK Zbog čega ste najviše „pogrešan čovek“, a u čemu se trudite da, uvek, budete ispravni? Nastojim da budem i ostanem pristojan. S druge strane, umem da zaboravim šta je stvarno važno i znam da budem nestrpljiv. Rekli ste koliko vam je bitno razumevanje među ljudima. Na čemu još bazirate svoja prijateljstva, emotivne odnose, pripadnost, poverenje? Mislim da su iskrenost i doslednost osobine koje krase retke i volim kada su to dominantne osobine kod ljudi sa kojima delim vreme. Ne samo prema meni, nego iskrenost i doslednost u njihovom načinu življenja. Cenim ih i volim zbog toga što oni jesu, takve ih biram. Što se pripadnosti tiče, to bi trebalo da bude obostrano, jer jedino tako ima smisla. A put do toga je istinitost i doslednost. U čemu vas najviše Crna Gora, kao poreklo i koren određuje, u pogledu osobenosti, karaktera, senzibiliteta, što će nam pomoći da vas bolje upoznamo? “S točke svake pogledaj čovjeka, kako hoćeš sudi o čovjeku. Tajna čojku čovjek je najviša!” Petar Petrović Njegoš (“Luča Mikrokozma”). Kada se vratite svom podneblju, šta vas uvek čeka, a jeste ono “umeće malih koraka”? Trosed u porodičnoj kući. Mir i zahvalnost. Angažovani ste na gotovo svim crnogorskim scenama, u vrlo raznovrsnom repertoaru. Koliko je teatar vaša suština, kao umetnika? Suštinski, jesam pozorišni glumac, tako se osećam. Tu sam počeo i uvek se vraćam. Pozorište ne prašta nikom. Ako bismo vaš život i karijeru posmatrali kao svetionik, pored kog smo i upoznali Lazara u “Pogrešnom čoveku”, kakva mora ga okružuju? Gde je svetionik, tu je i more. Više me interesuje svetionik iznutra. Koliko u tom unutrašnjem svetioniku ima sreće i zadovoljstva? Sreća je kada vam se ukaže prilika, a vi ste spremni. Ako zastanemo i razmislimo o sadašnjem trenutku, shvatićemo da smo srećni. Kada razmišljamo o prošlosti, tužni smo, kada razmišljamo u budućnosti, onda smo anksiozni. Srećan sam kada uspevam da živim ovaj trenutak, sada.

Nastavak na Večernje novosti...