Izvor: Politika, 03.Feb.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ćirilica na jagnjećoj cesti
Vrbovsko je drugi grad u Hrvatskoj, uz Vukovar, koji ima pravo na službenu upotrebu ćirilice i srpskog jezika
Od našeg specijalnog izveštača
Vrbovsko – Ručao sam u Rimu, a potom mahnuo Bosancima, kako bih što brže prošao kroz etnički čistu, hrvatsku Ravnu Goru, u kojoj bi se svaki četnik proveo kao maltezer na izložbi rotvajlera.
Putujući nekada slavnom „jagnjećom cestom”, kroz čitav bajkoviti Gorski kotar okovan snegom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo sam čekao da iz šume na skijama izleti šarmantni Dimnjačar, koga je nezaboravno odigrao Boris Dvornik u staroj partizanskoj seriji „Kapelski kresovi”, u kojoj je tamanio strane okupatore i domaće izdajnike, boraveći istovremeno u prirodi, klasno i ekološki svestan.
Ali, ništa nije nemoguće, kada se autoputem iz Rijeke, s mora, prođe kroz tunel Tuhobić, jer taj tunel, dugačak više od dva kilometara, zapravo je opsena s moćnom signalizacijom, to je čarobni prolaz kroz koji se iz mediteranske klime uleće, bez kočenja, u oštru, planinsku zonu, gde vas čekaju svakakva čudesa.
Duško Roknić i Petar Mamula čekaju na brdu. Naziru se najpre kao siluete, a zatim se spuštaju ka mostu, koji je nedavno urušen, kada je njime protutnjao kamion za čišćenje snega.
Skrenuo sam nekoliko minuta ranije s modernog autoputa kojim je umrežena Hrvatska, na staru magistralu Zagreb–Rijeka, kojim su autobusi, nakrcani turistima, u davna vremena tutnjali ka Jadranu, dok su uzduž puta čekali vlasnici kafana sa ogromnim stomacima i pozivali na jagnjiće koji se vrte... Ali, jaganjci su utihnuli.
I sneg je prekrio breg, i tragove srećne i site radničke klase koja čekala onu sekundu kada će, iza krivine, videti more.
I Rim, i Bosanci, i Ravna Gora su sela u tom nadrealnom svetu Hrvata, Srba i četinarskih šuma. Pedesetogodišnji Duško i tridesetpetogodišnji Petar su ljudi za vezu koji me prevode preko polusrušenog mosta koji lebdi iznad vode.
Forsiramo ga lagano, molimo se da ne propadnemo kroz led. Bilo bi glupo da nestanemo u ovoj lepoti. Prešli smo na drugu stranu.
– Imamo dve kafane, dve trgovine i dva kulturno-umetnička društva. I oba plešu srpska kola – priča Duško, predsednik Veća srpske nacionalne manjine grada Vrbovsko i predsednik srpskog Kulturno-umetničkog društva „Prosveta”, dok prolazimo kroz selo Gomirje sa oko 600 stanovnika, među kojima je tek nekoliko Hrvatica iz mešovitih brakova, sklopljenih u ono kontroverzno doba „jagnjeće ceste”.
Senada Mrvoš je jedna od njih. Udata je za Nina.
– Imam muslimansko ime, a Hrvatica sam, udata za Srbina. To je nekada bila divna kombinacija – govori ona, pokušavajući da se srdačno nasmeje.
Ali nije to onaj osmeh koji dobija svoje jasne obrise tek kada njen Nino pokazuje štalu i u njoj više od deset krava. Ili, kada nas odvede u mikrofabriku koja proizvodi nekoliko vrsta sireva. Mrvoši žive u srpskom selu Ljubošina, nekadašnjem zaseoku Gomirja, koje je pobedilo u separatističkoj, mirnoj pobuni, pa su iz jednog srpskog sela, po starom, dobrom običaju, nastala – dva.
Sir je ukusan, začinjen maslinama i ljutim paprikama, ali puškarnice na staroj štali koje su probili Italijani tokom Drugog svetskog rata kvare apetit.
Rat – to je reč koja se ponavlja gotovo u pravilnim istorijskim razmacima, na imanju starog Ilije Mrvoša, Ninovog oca. Stotinak metara dalje od štale nalazi se granica, Perića most, preko koga su sukobi bili daleko krvaviji.
– Sva ratna istorija završava se na tom mostu. Iza njega je bilo jezivo. Ali sa ove, naše strane moglo se mirnije živeti – pokazuje deda Ilija. Svašta je preživeo: Italijane, ustaše, partizane, četnike, narodne odbore, udruženi rad, Tuđmanovu vlast, seoske straže, demokraciju...
Sada čeka ulazak u EU. I, ko zna šta još. Čeka i na hitnu rekonstrukciju mosta koji je sigurna veza s civilizacijom, jer su seljani sada prinuđeni da idu sklepanim mostićem koga za tren mogu odneti voda i sneg.
Kuće su nove i u Gomirju i u Ljubišini. Poslednji rat ih je zaobišao. Duško je, doduše, proveo nekoliko meseci u čuvenom zagrebačkom zatvoru Remetinec, jer se potukao sredinom devedesetih s lokalnim hrvatskim policajcima, u klasičnoj kafanskoj tuči u kojoj su sevale pesnice i letele stolice.
– Zato najbolje znam kako se sada oseća Ivo Sanader. Možda je baš u mojoj ćeliji – ciničan je korpulentni lokalni aktivista. – Uoči građanskog rata – priča dok se vozimo njegovim crnim, novim golfom – meštane je naoružala JNA.
– Čuvali smo straže u selima i strepeli. Mene su odmah otpustili s posla. Međutim, Hrvati su nam ponudili dogovor: da im predamo oružje, a da nas oni, zauzvrat, ostave na miru. Nisu nas mobilisali, a kada bi zagustilo na mnogo opasnijim frontovima zamolili bi nas da ponekad zapucamo u vazduh, od ono malo oružja što nam je ostalo, kako bismo simulirali rat. Tako su mobilisani Hrvati iz okolnih sela ostali na brdima – kaže Duško o toj iznuđenoj koegzistenciji koja se sada nastavlja u političkim institucijama.
Latinični naziv na tabli sela Gomirje i Ljubošina uskoro će se promeniti jer selo pripada gradu Vrbovsko, najistočnijoj postaji Gorskog kotara. Vrbovsko je drugi grad u Hrvatskoj, uz Vukovar, koji ima pravo na službenu upotrebu ćirilice i srpskog jezika.
Gradonačelnik Vrbovskog i saborski zastupnik vladajućeg SDP-a Željko Mirković priseća se kako je, kao hrvatski vojnik, prolazio kroz Gomirje, kao kroz neutralnu zonu koju je napustilo tek desetak srpskih porodica. Svraćao je u kafanu, pio piće sa Srbima.
– To, inače, radim svaki dan jer mi je supruga Srpkinja – uvodi nas gradonačelnik u svoju kancelariju u kojoj dominira zahvalnica oca Mihajla, igumana drevnog manastira Rođenja Svetog Jovana Krstitelja, jer su gradske vlasti finansirale postavljanje uličnog osvetljenja i izgradnju parkinga.
I gradonačelnik pominje Perića most, tu mažino liniju između ludila i kakvog-takvog razuma.
A na ovoj strani, Hrvati i Srbi, kojih ima 36 odsto, dogovorili su se da se ćirilični natpisi uvedu u većinski srpskim selima, dok bi na tablama na ulazu i izlazu hrvatskih sela ostala samo latinica.
– Obnovili smo porušeni spomenik na ćirilici u hrvatskom selu koji je oštećen u ratu i imena žrtava takođe napisali i na latinici. Zajedno smo se tako dogovorili sa Srbima – kaže gradonačelnik.
Muče, ga izgleda, problemi kao i svakog drugog kolegu iz Srbije. Investicija nema, odumiru sela, sve je manje i Hrvata i Srba, ali ne zato što bi opet da malo pripucaju, već zato što beže u Zagreb, Rijeku, Beograd ili Italiju, pa Mirković poziva investitore iz Srbije da dođu u grad. Imaju šumu, imaju najbolju skijašku stazu u Hrvatskoj, u koju tek treba ulagati...
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 03/02/2013
