Izvor: Blic, 12.Sep.2010, 01:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkanska pravila
Na Ferhadiji, ulici koja se pre osamnaest godina, onog majskog dana kada su tri granate pobile tridesetak ljudi u redu za hleb, još zvala Vase Miskina, gledam ljude umotane u plavo-žute zastave sa belim zvezdama, nalik onima Demokratske stranke, samo što je na ovim žut trougao, ne krug.
Dan je lep, sreda, partijski aktivisti ili, tačnije, omladina koja bi nešto da zaradi, dele sličice lidera sa prigodnim mislima, ovde je predizborna kampanja u toku, a zastave su zbog utakmice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Bašte Ferhadije, od Vječne vatre do džamije istog imena, vrve svetom koji bi ionako bio u kafani, jer dan je, rekoh li, lep, samo što su sada euforični ili smrknuti: jedni su sigurni da Bosna (i Hercegovina) pobeđuje Francusku, jer da je Francuska slaba, i da su prethodnu izgubili, i da Bosna ima strašan tim, i da ko će zaustaviti Džeku (tako glasi padeška promena na bosanskom, eto razlike, mi bismo ovde rekli „Džeka", to zvuči crnogorski, još jedan jezik u nastajanju), a tek Miske šta će im raditi; drugi kažu da Misimović ima preko trideset, da je Francuska ipak Francuska, da je Pape, selektor, nesiguran.
Delim misli s ovim svetom, a povodom slovenačkog gostovanja u Beogradu, ne zato što smo do pre dvadesetak godina delili domovinu, nego zato što se stvari i dalje poklapaju, u analogiji: Slovenija je Slovenija, ne ipak, nego uprkos, nikad ih nismo pobedili. Antić, selektor, više nije ono što je bio do pre neki mesec, sva se njegova retorika iscrpla, na terenu, sudeći po Grčkoj i Farskim Ostrvima, to ne valja ništa. Lane i Krasa nisu u formi, a šta drugo imamo, večitog Žigu da vadi kestenje iz vatre. Zavući ću se u hotel i u samoći odgledati utakmicu čija me najava onespokojava.
I onda, u kafani, bezbeli, srećem kuma i najboljeg prijatelja, dohajao odvjetnik iz Zagreba, pravo iz kafane. Zar nećeš na Maksimir, na Grčku, neću, ne valja to ništa, Bilić se pogubio, nije Modrić tako veliki igrač kao što se misli, samo ću se nervirati.
Odlučih, sasvim nepatriotski: idem na Koševo, nisam bio dvadeset pet godina, tada smo pobegli iz škole, isti ovaj sastav ljudi, jer se, evo, javljaju i dogovaraju razni drugari, sada navijamo za tri različite države, ali utakmica je utakmica, tako se nekad išlo, šta ima u gradu to gledaš, tako smo i pre dvadeset pet godina bili na ovom stadionu, i tada je samo jedan od nas navijao za Sarajevo, došao beše Hajduk, strašan tim tada, ali je i Sarajevo tada bilo ozbiljno, uostalom, te godine po drugi put prvak one Jugoslavije. Na stadionu mešavina lokalnih akcenata, poneki transparent sa imenom mesta iz kojeg se došlo, mnogo manje nego na beogradskim stadionima. Upadljiva su imena mesta iz srpskog dela ove države, onog koji svojom reprezentacijom smatra tim susedne države, baš kao što je upadljivo odsustvo imena mesta sa juga, oni večeras gledaju Grčku na Maksimiru protiv onih koje smatraju svojima. Prema onome što sam viđao na televiziji, na lošem terenu Bilina polja u Zenici bivalo je više navijačkog zanosa, ovde, kao i na svim važnim utakmicama ima previše slučajnih, onih kojima je sve ovo događaj, a ne doživljaj; uostalom, i sam sam pomalo u takvoj poziciji, pobegao sam na Koševo, a mobilna tehnologija omogućava mi da se uverim kako je moje bekstvo utemeljeno: samo bih se nervirao, Slovenci su, očito, bolji u Beogradu, očigledno nemamo igru, očigledno se terazijske gluposti prenose na teren, baš kao i selektorova sujeta, očigledno smo nemoćni, videću, uostalom, i sam kad odgledam snimak.
Safet Sušić bio je veliki igrač, sećam ga se živo, življe nego Džajića, naravno, koga sam samo jedanput gledao uživo, i to baš na ovom stadionu, one sezone kad se vratio iz Bastije, jeste da sam grobar treće generacije, ali smo išli da dete vidi Džaju, tako se nekad išlo na utakmice, šta ima u gradu, to gledaš. „Ono kad sam udario onog Pavlovića", kaže Džajić sa smeškom, i brzo dodaje: „a nisam ga udario", seća se te utakmice, letos, pred Svetsko prvenstvo. Ne sećam se Sušića iz te utakmice, već sledeće sezone bio je najbolji igrač i najbolji strelac Jugoslavije, Džajić je prestao da igra fudbal. Pre dvadeset pet godina, kada sam poslednji put bio ovde, već je bio prvak sa Pari Sen Žermenom, možda baš te iste godine kada je i Sarajevo bilo prvak SFRJ, po drugi put, sa Hadžibegićem, Jozićem, Pajom Pašićem, Radeljašom i Zijom Švrakićem, Zikom sa Koševa, a Hajduk sa braćom Vujović, među ostalima. Željezničar je te godine igrao polufinale Kupa Uefe. Hajduk je tukao budućeg prvaka, a i Željo na Grbavici. Ovo su digresije, jer dole, na terenu, Sušićev tim igra očajno: Misimović ne uspeva ništa da uradi, Pjanić je na pogrešnom mestu, Džeko odsečen, Ibišević će uskoro napolje, Pape je bio veliki fudbaler, ali nije veliki trener i to nikad neće postati. Baš kao što je Antić jednom bio veliki trener, ali to beše jako davno, a sada i on sedi na tribinama zato što ne ume da podnese poraz, a ume da psuje na španskom. Bilić na Maksimiru ne može da se izbori sa učmalošću tima koji više nije malo čudo kao što je bio kad su zaigrali Modrić, Ćorluka, mali Kranjčar, Olić ne može sam, otkud Pranjić tu uopšte.
Benzema nije igrač za velika dela, ali jeste za ovakve utakmice. Baš kao i Maluda. Slovenija nije tim za više od plasmana na veliko takmičenje, ali jeste pobegla sa Balkana i za nas je nepobediva. Vadićemo se na Žigu, još dugo. Grčka nije više prvak Evrope, ali je ono što je igrala i u Beogradu pre mesec dana, sasvim je dovoljan sedativ za ionako umornu Hrvatsku.
Jedino su Crnogorci, pod Cicom, dokrajčili Bugarsku, sa Simonom i Mirkom, a bez Jovetića.
Balkan is not dead, rekao bi Dejan Dukovski. U svakom smislu.
U kafani blizu stadiona, stvari se čine beznadežno jasnim.
