Izvor: Politika, 22.Jan.2012, 20:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Aktivirana nostalgija
U pozorištima Vest enda, na repertoaru mjuzikli o pop muzici, a publika na nogama spektakularno završava predstavu o Bitlsima
Specijalno za Politiku
London – Trenutno se na repertoarima londonskih pozorišta na Vest endu (delovi grada između Pikadilija, Lester skvera, Kovent Gardena i Sohoa) nalazi bar devet mjuzikala koji se centralno bave pop muzikom i pop muzičarima (toliko smo uspeli da pobrojimo, možda ih ima i više). To su predstave o grupi „Kvin” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << („We will rock you” u „Teatru Dominion”), Majkl Džeksonu („Triler” u „Lirik teatru”), grupi „Bitls” („Bekbit”, na sceni „Vojvode od Jorka”), o „Bandi pacova” – Frenku Sinatri, Dinu Martinu i Semiju Dejvisu („Banda pacova uživo iz Las Vegasa”, u „Pozorištu Vindham”), zatim o muzici osamdesetih godina („Rok epohe”, „Teatar Šeftsberi”), o Frenkiju Veliju i njegovoj grupi „For sizons” („Dečaci iz Džersija” – „Teatar Princa Edvarda”), pa još jedna predstava o roku šezdesetih godina – Roju Orbisonu, Ediju Kohranu, Čak Beriju i grupi „The Shadows” („Podsuknje i čamci za sanjanje”, na sceni „Plejhausa”) itd.
Jedan od ovih tematski specifičnih mjuzikala koje smo uspeli da vidimo je „Bekbit”, na sceni pozorišta „Vojvode od Jorka”. Ova predstava je prvo postavljena u glazgovskom „Gradskom pozorištu”, a londonska premijera je bila u septembru prošle godine i od tada se igra svakodnevno u večernjim terminima i dva puta nedeljno u popodnevnim satima. Verovatno nije potrebno posebno napominjati da do karata nije lako doći, uprkos globalnoj ekonomskoj krizi – vestendovska pozorišta su ogromna atrakcija za brojne turiste, jedan od nosećih stubova londonske turističke industrije.
Radnja predstave „Bekbit”, koja je nastala prema istoimenom filmu Iana Softlija iz 1994. godine, dešava se na početku karijere Bitlsa i prati put njihovog trnovitog probijanja u Nemačkoj (autori drame su Ian Softli i Stiven Džefris). Izuzetni dramski kvaliteti teksta stvaraju osnovu za predstavu koja daje mnogo više od klasičnih, često prazno spektakularnih mjuzikala. U priču o afirmaciji liverpulskog benda u Hamburgu utkane su inspirativne rasprave o funkciji umetnosti, o odnosu između tzv. visoke i popularne kulture, o sociološkim značenjima rok muzike. Veoma su važni i melodramski slojevi, sadržani u prikazu emotivnog odnosa između prvog basiste Bitlsa Stjuarta Satklifa (Nik Blad) i fatalne nemačke fotografkinje Astrid Kirher (Ruta Gedmintas). Režija nagrađivanog autora Dejvida Luvoa je vrlo ogoljena, preovlađuju tamni poetski tonovi koji skladno iscrtavaju jednu od glavnih dramskih niti – prikaz tragičnog Satklifovog života. U predstavu su uključeni estetizovani video-materijali koji se projektuju na ogromnom platnu u pozadini igre glumaca – oni bitno doprinose poetskoj stilizaciji igre. Scenski prostor je efektno rešen – uvedena je klizna scena koja se pomera na proscenijum kada glumci energično izvode najpoznatije rane pesme Bitlsa, što stvara spektakularnu atmosferu. Predstava se završava kao koncert – glumci-muzičari traže od gledalaca da ustanu sa sedišta i da pevaju i plešu s njima, uz pesme „Johnny B. Good”, „I saw her standing there”, „Love me do”. I zaista su svi gledaoci u sali barokno raskošnog pozorišta „Vojvode od Jorka” bili na nogama i pevali, stvarajući zajedno s izvođačima pompezno finale predstave. Posebno je zanimljivo to što je publika u proseku bila dosta starija – preovlađivali su šezdesetogodišnjaci – to je ovaj koncertni kraj predstave učinilo i autentičnijim (verovatno je publika bila starija, jer je to bilo popodnevno izvođenje).
Ako izuzmemo nesporni komercijalni značaj postavljanja brojnih mjuzikala o popularnim muzičarima na londonskom Vest endu, postavlja se pitanje: zašto, otkud mnoštvo ovih tematski specifičnih mjuzikala? Odgovor se možda može pronaći u ideji nostalgije, čežnje za prošlošću. Ništa nas snažnije ne vraća u prošlost nego muzika, jer je od svih kulturnih artefakata ona najdirektnije povezana sa osećanjima i sećanjima, odnosno preko muzike se najbrže vraćamo u neka prošla, srećnija vremena (prošlost je u sećanjima i svesti skoro uvek srećnija od sadašnjosti iako to u stvarnosti često nije tačno). Ekonomska kriza koja se upadljivo oseća i u Londonu neminovno gura u neku vrstu zaborava. A jedan od mogućih puteva zaborava je upravo kroz retro pop muziku koja intenzivno oživljava prošlost i tako, makar tokom trajanja predstave, zavodljivo briše našu sadašnju stvarnost.
Ana Tasić
objavljeno: 22.01.2012.
