Izvor: Politika, 17.Sep.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve izgubljene dekade
Kraj „američkog sna”: da svaka generacija živi bolje od prethodne
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U jednom „rijaliti” TV programu, pre neko veče, emitovana je priča o mladoj ženi koja prvi put kupuje stan. Motiv joj je da ne bude više sa roditeljima, da „živi svoj život”, u čemu je roditelji podržavaju.
Kamera prati kako bira novi dom, kako pravi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uži izbor i kako se na kraju sve lepo završava time što kupuje zaista lep stan u jednom naselju, tridesetak kilometara od Vašingtona.
Na hipotekarni kredit, naravno. Mesečna rata je 1.900 dolara, što očigledno može sebi da priušti.
Na prvi pogled tipično američka priča, u kojoj deca čim stasaju – završe koledž i zaposle se – odlaze iz porodičnog gnezda. Akteri su pripadnici srednje klase, a pozadina je američki prosperitet.
Slučajnom podudarnošću, na dan kada je to emitovano, mediji su izneli najnoviji godišnji snimak Biroa za popis o demografskim i ekonomskim trendovima, koji je bio u upadljivom kontrastu sa prizorima u „rijaliti” emisiji. Ovoga puta to su bile slike nacije koja je, reklo bi se, na istorijskoj nizbrdici.
Glavni nalaz je bio da je za samo godinu dana u siromaštvo skliznulo novih 2,6 miliona ljudi. „Linija siromaštva” ovde je statistički definisana prihodom do 22.314 dolara godišnje (1.859,5 dolara, što je, preračunato oko 130.000 dinara, mesečno) – za četvoročlanu porodicu.
Ispod ove linije sada je 36,2 miliona ljudi, što znači svaki šesti Amerikanac. To je najveći broj u poslednje 52 godine, otkako Biro objavljuje ove podatke. Kao so na ranu došao je i podatak da su prihodi prosečnog domaćinstva, po realnoj kupovnoj moći, danas na nivou od pre 14 godina. „Mi o Americi mislimo kao mestu gde svaka generacija živi bolje od prethodne”, citirao je ovim povodom „Njujork tajms” harvardskog profesora ekonomije Lorensa Kaca. „Sada smo u situaciji da je prosečnoj porodici gore nego što joj je bilo krajem devedesetih.”
Broj siromašnih povećava se već četvrtu uzastopnu godinu. To se smatra pre svega rezultatom velike ekonomske krize 2008, ali i „izgubljenom dekadom”, promenama u američkom ekonomskom i političkom biću koje su se zbile u prvoj deceniji ovog veka.
Kriza, koja je zvanično prošla, ali se ekonomija uprkos tome nije vratila na kolosek na kojem je bila, bez posla je ostavila 14 miliona ljudi. Za radnim mestom danas traga svaki deseti radno sposoban Amerikanac – i ne nalazi ga.
Najviše je pogođena srednja klasa, kojoj pripadaju praktično svi koji ovde rade. Razume se, statistika barata samo sa prosecima. I među siromašnima ima „klasnih razlika”, koje su u ovom slučaju i rasne. U bedi je čak 27 odsto crnaca i čak 40 odsto njihove dece.
Jedan od glavnih rezultata krize je i onaj psihološki: izgubljeni optimizam. Na silaznoj putanji je i nekadašnji osećaj jednakosti: sve jače je uverenje da se zemlja podelila na dve klase – bogati i ostali. Uverenje da svako može da postigne sve, samo ako je dovoljno sposoban i uporan kao da prelazi u uspomene.
Ovome doprinosi i sasvim vidljiva činjenica da kriza nije bila svima maćeha, nekima je bila i majka. Jedan odsto najbogatijih Amerikanaca postali su još bogatiji: njihovi prihodi danas su veći od ukupnih prihoda 60 odsto Amerikanaca na nižim stepenicama društva.
Ovo nije novi fenomen već tri decenije dug trend, tvrde profesori Džejkob Haker sa Jejla i Pol Pirson sa Univerziteta Kalifornije u knjizi „Politika pobednik nosi sve”, čiji je podnaslov „Kako je Vašington bogate učinio bogatijima i okrenuo leđa srednjoj klasi”.
Po njima, seme ovog fenomena je posejano tokom sedamdesetih godina, kada se zbiva velika transformacija u američkoj unutrašnjoj politici. Akteri te promene su veliki biznis i konzervativna ideologija koji se organizuju da demontiraju državnu regulativu i progresivno oporezivanje. Tu štafetu tokom svoja dva mandata u osamdesetim preuzima Ronald Regan, a njen nosilac u poslednjoj etapi bio je Džordž Buš mlađi, za čijih osam godina taj sistem proizvodi najgori rezultat: finansijsku krizu sa globalnim posledicama.
Upečatljivi su brojevi kojima dva profesora potkrepljuju svoju tezu: od 1993, više od polovine novostvorenog nacionalnog dohotka otišlo je u ruke jednog procenta milionera i milijardera. Samo u 2009, 25 finansijskih menadžera sa Volstrita podelilo je između sebe 25 milijardi. Čelni ljudi američkih korporacija danas imaju više od 300 puta veće plate od prosečnog radnika.
Voren Bafet, koji je uz Bila Gejtsa danas najbogatiji Amerikanac, priznao je krajem avgusta da plaća porez po manjoj stopi nego njegova sekretarica.
A što se tiče devojke sa početka ove priče, koja je ušla u svoj novi stan, snimak Biroa za popis pokazuje da se i to menja. Sve je više njenih vršnjaka koji to sebi ne mogu da priušte: u kući ili u stanu sa roditeljima danas je 5,9 miliona Amerikanaca u dobu između 25 i 34 godine, bezmalo svaki šesti iz te generacije. Pre krize bio je tek svaki deseti. Kolateralna šteta „izgubljene dekade”.
Milan Mišić
objavljeno: 18.09.2011
.jpg)
