Izvor: Danas, 15.Apr.2015, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto Amerika koči "kinesku" banku
Međunarodni monetarni fond i Svetska banka treba da održe svoje godišnje sastanke, ali glavne vesti u vezi sa globalnim ekonomskim upravljanjem narednih dana neće biti donete u Vašingtonu. U stvari, te vesti su stigle u martu kada su se Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, Francuska i Italija pridružile Azijskoj investicionoj banci za infrastrukturu (AIIB) u kojoj je još nešto više od 30 zemalja. Pedeset milijardi dolara >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << kojima AIIB raspolaže - a banku je osnovala Kina - pomoći će da se pokriju ogromne potrebe infrastrukture u Aziji koje daleko prevazilaze kapacitet današnjih institucionalnih aranžmana za finansiranje.
Neko bi mogao pomisliti da bi osnivanje AIIB i odluka toliko puno vlada da je podrže mogao biti povod za sveopšte veselje. Za MMF, Svetsku banku i mnoge druge je i bio. Ali zbunjujuće je što je odluka bogatih evropskih zemalja da se pridruže razbesnela zvaničnike SAD. Štaviše, jedan neimenovani američki izvor optužio je Britaniju da "stalno popušta" Kini. Sjedinjene Države prikriveno vrše pritisak na zemlje širom sveta da ne ulaze u AIIB.
Zapravo, protivljenje Amerike AIIB-u nije u skladu sa njenim deklarisanim ekonomskim prioritetima u Aziji. Tužno je, ali izgleda da je to još jedan slučaj nesigurnosti Amerike u svoj globalni uticaj i utrapljivanje njene idealističke retorike, ovoga puta uz moguće potkopavanje jedne važne prilike da se osnaže azijske ekonomije u razvoju.
Sama Kina svedoči koliko povećavanje investicija u infrastrukturu može doprineti razvoju. Prošlog meseca, posetio sam nekada udaljene oblasti Kine koje su sada prosperitetne što je posledica povezivanja - samim tim slobodnijeg protoka ljudi, dobara i ideja.
AIIB bi mogla da donese slične koristi drugim delovima Azije, što produbljuje ironiju protivljenja SAD. Administracija predsednika Baraka Obame veliča vrline trgovanja; ali, u zemljama u razvoju, nedostatak infrastrukture je mnogo ozbiljnija barijera trgovini nego što su to carine.
Postoji još jedna velika globalna prednost za finansiranje na način AIIB-a: svet u ovom trenutku pati od nedovoljne agregatne tražnje. Finansijska tržišta pokazala su se nesposobnim da recikliraju štednju sa mesta gde dohoci prevazilaze potrošnju na mesta kojima su potrebne investicije.
Kada je bio šef američkih Federalnih rezervi, Ben Bernanke je pogrešno opisao problem kao "globalnu prezasićenost štednjom". Ali kada u svetu imate tako ogromne infrastrukturne potrebe, problem nije u suficitu štednje ili deficitu dobrih investicionih šansi. Problem je finansijski sistem koji je usavršio tržišne manipulacije, spekulacije i insajdersko trgovanje, ali se pokazao neuspešnim u svom glavnom zadatku: da posreduje između štednje i investicija na globalnom nivou. Zato AIIB može doneti malu ali očajnički potrebnu podršku globalnoj agregatnoj tražnji.
Dakle, treba da pozdravimo inicijativu Kine da multilateralizuje priliv fondova. Kina u stvari samo preslikava američku politiku posle Drugog svetskog rata kada je osnovana Svetska banka kako bi multilateralizovala razvojne fondove koji su pretežno dolazili iz SAD (to je takođe pomoglo stvaranje prvoklasnih međunarodnih službenika i stručnjaka za razvoj).
Pomoć Svetske banke ponekad je bivala preopterećena preovlađujućom ideologijom; na primer, politika slobodnog tržišta SAD dovela je do deindustrijalizacije i pada dohodaka u subsaharskoj Africi. Ipak, pomoć SAD bila je, ukupno uzev, daleko efikasnija nego što bi bila da nije bila multilateralizovana. Da su ovi resursi bili kanalisani kroz američku agenciju za pomoć, političko odlučivanje bi bilo izloženo ćudima razmišljanja o razvoju (ili odsustvu razmišljanja) od jedne do druge administracije.
Novi pokušaji multilateralizacije priliva pomoći (uključujući zemlje BRIKS-a koje su prošlog jula osnovale Novu razvojnu banku) imaju jednake izglede da znatno doprinesu globalnom razvoju. Pre nekoliko godina, Azijska banka za razvoj branila je vrline kompetitivnog pluralizma. AIIB nudi šansu da se ta ideja proveri u samom finansiranju razvoja.
Američko protivljenje AIIB-u nije bez presedana; u stvari, nalik je uspešnom suprotstavljanju SAD velikodušnoj japanskoj Nova Mijazava inicijativi iz kasnih devedesetih godina kojom se zemljama pogođenim istočnoazijskom krizom nudila pomoć od 80 milijardi dolara. Ni onda, kao ni sada, Amerika nije ponudila alternativan izvor finansiranja. Ona je, prosto, želela hegemoniju. U nadirućem multipolarnom svetu ona je želela da ostane G-1. Nedostatak novca kombinovan sa američkim insistiranjem na manjkavim idejama za odgovor na krizu uzrokovali su daleko dublju i dužu krizu nego što je ona morala da bude.
Američko protivljenje AIIB-u je još teže objasniti kada se zna da je infrastrukturna politika daleko manje podložna uticaju ideologije i posebnih interesa od drugih oblasti političkog odlučivanja, kakve su one u kojima SAD dominira u Svetskoj banci. Štaviše, potreba za socijalnom zaštitom i zaštitom životne sredine u infrastrukturnom investiranju bolje će biti zadovoljena unutar multilateralnog okvira.
Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj i drugim zemljama koje su odlučile da se pridruže AIIB-u treba čestitati. Treba se nadati da će i druge zemlje, u Evropi i Aziji, učiniti isto pomažući da se ispuni cilj da unapređenje infrastrukture podigne životni standard u drugim delovima regiona, pošto je to već učinjeno u Kini.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija. Njegova poslednja knjiga u koautorstvu sa Brusom Grinvaldom je "Stvaranje društva učenja: Novi pristup rastu, razvoju i društvenom progresu"
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
