Izvor: Politika, 10.Jul.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za Vašington puč u Kairu nije puč
Amerika od islamista traži da se pomire sa stvarnošću
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U seriji loših vesti koje dolaze iz Egipta, u Vašingtonu je kao tračak nade dočekana objava vojnog vrha da će prelazno stanje posle svrgavanja predsednika Muhameda Mursija biti skraćeno, na pola godine umesto prvobitno najavljenih između 9 i 12 meseci.
To bi prema američkim procenama moglo donekle da ohladi uskovitlane strasti i smiri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rastući haos i sektaško nasilje na ulicama Kaira. Americi bi to dalo i predah da redefiniše svoju politiku i bar donekle povrati izgubljeni uticaj u najvećoj arapskoj zemlji, ključnoj za stabilnost Bliskog istoka, gde su američki interesi vitalni.
Time se objašnjava i oklevanje Bele kuće da vojni udar egipatske armije okarakteriše pučem. U zvaničnim tumačenjima onoga što se tamo dogodilo predstavnici za štampu i Bele kuće i Stejt departmenta posežu za verbalnom akrobatikom, a oklevanje da se pogleda u enciklopediju razumljivo je zbog masovnih demonstracija protiv Mursija, što je vojsci dalo alibi za ultimatum predsedniku, a zatim za njegovo uklanjanje s vlasti.
Za Obaminog sekretara za štampu Džeja Karnija, reč je o „neverovatno kompleksnoj i teškoj situaciji sa značajnim posledicama”, dok je njegova koleginica iz Stejt departmenta Džen Psaki odsustvo jasne pozicije o smeni demokratski izabranog lidera opravdala time „da nema stava prema ovom specifičnom slučaju”.
Razlog za oklevanje je međutim jasan: ako je to bio puč, onda SAD automatski moraju da obustave pomoć Egiptu: 1,33 milijarde dolara za vojsku i 255 miliona za civilne svrhe, čime bi izgubile i poslednju polugu direktnog uticaja na tamošnja zbivanja.
Pogotovo što drugi daju više: Katar je Mursijevoj vladi pre njegovog obaranja stavio na raspolaganje čak osam milijardi, dok je Turska ponudila kreditnu liniju od dve milijarde.
Na drugoj strani, dve moćne države regiona, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati, držali su se po strani, što Šodi Hamid, direktor u katarskoj filijali Brukings instituta u „Volstrit džornalu” objašnjava činjenicom da je „Egipat deo šireg hladnog rata između islamističke osovine i one koja je za stabilnost, pri čemu ulog nije samo egipatska demokratija nego i odnos snaga na novom Bliskom istoku”.
U ovoj igri Saudijci i šeici iz Emirata vojsci direktno poručuju da bi njeno držanje Muslimanske braće na distanci moglo da bude velikodušno nagrađeno.
Stejt department je inače saopštio da je u kontaktu upravo sa sa liderima islamista u Kairu i da od njih traži da se ponovo uključe u politički proces, uprkos onome što se dogodilo Mursiju. Sudeći međutim po tome što su oni ekspresno odbili novi rok za izbore, ovo ubeđivanje je bez rezultata.
Ovo i druge izjave zvaničnika u Vašingtonu pokazuju da SAD žele rešenje koje bi u vlast uključilo i islamiste i njihove sekularne protivnike, što u današnjem kontekstu liči na mirenje nepomirljivog.
Kritičari ovakvog pristupa kažu da birajući između vojske i Muslimanske braće, SAD zanemaruju potencijalno glavnog saveznika u egipatskoj drami: mlade, svetovno i tehnokratski orijentisane Egipćane, koji su i za stabilnosti i za demokratiju. Njih je u Egiptu najviše, ali zato što, uprkos masovnom izlasku na ulice, ne uspevaju da se politički organizuju, najmanje su uticajni.
Poziciju SAD dodatno komplikuje i utisak da je vojsci odavde dat mig za prevrat, dok sa druge strane protivnici islamista misle da se Vašington previše brzo zbližio sa Mursijem i žmurio pred njegovim „pučem”: suspenzijom svih kontrolnih mehanizama predsedničke vlasti.
M. Mišić
objavljeno: 10.07.2013.
Pogledaj vesti o: Vašington
