Izvor: Politika, 28.Apr.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Versaj u Virdžiniji
Vašington je sa okolinom jedan od najbogatijih delova SAD i pripadnici lokalnog kluba „Jedan odsto” to i pokazuju
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U naselju Grejt fols („Veliki vodopadi”), koje je administrativno u državi Virdžinija ali je praktično periferija Vašingtona, u toku je neobičan spor suseda. Povod je namera jednog od njih da na placu od dva hektara, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji tek treba da formira tako što će poseći deo šume, podigne palatu od 2.362 kvadrata, koja je, sudeći po građevinskoj tabli već istaknutoj ispred imanja, projektovana po ugledu na Versajski dvorac.
Neće doduše biti verna kopija, jer Versaj ima 67.000 kvadrata, niti će kao francuski uzor imati 2.300 soba. „Šato d’Limijer”, kako je već nazvana, biće mnogo skromnija, ali dovoljno raskošna da će pored nje okolne vile izgledati prilično bedno, što je glavni razlog zbog kojeg stari žitelji Velikih vodopada smatraju da će im pridošlica pokvariti harmoniju.
Nova kuća će, prema planu u koji je uvid imao novinar „Vašington posta”, između ostalog imati sopstveni lift, salu za bilijar, dvoranu za gledanje filmova, fitnes centar, saunu, sobu za kartanje, vinski podrum… Pored centralnog salona, veliki deo prostora zauzeće i glavna spavaća soba, sa posebnim predvorjem, radnim prostorom, galerijom i četiri pomoćne prostorije…
Vlasnica i investitor je 38-godišnja Jang Ji, koja poseduje i upravlja lancem od šest klinika za lečenje nesanice, biznisom koji je pokrenula 2004. i koji očigledno dobro ide.
Kako je preko svog advokata izjavila prestoničkom dnevniku, u „šatou” namerava da živi sa svojim suprugom (čije se zanimanje ne otkriva) i decom. Naravno, ako se pre toga sa njenim građevinskim poduhvatom saglase komšije, koje prema ovdašnjim pravilima imaju pravo veta na drastične izmene urbanističkog sklada, odnosno na sve što eventualno može da umanji vrednost njihovih kuća.
Ovo ne znači da u Vašingtonu i okolini, koji i po najnovijim statistikama potvrđuje status regiona Amerike sa u proseku najbogatijim stanovnicima, nema zdanja koja podsećaju na Versajsku i druge istorijske palate.
Naprotiv, prema reportaži o 50 najskupljih kuća koju u najnovijem broju objavljuje magazin „Vašingtonijan”, ima ih na desetine, sa tržišnom cenom koja se meri milionima dolara. Trenutno najskuplja koja se prodaje jeste palata u Anapolisu sa početnom cenom od 32 miliona.
To je poprilična suma i za pripadnike vašingtonske elite, odnosno, prema aktuelnom političkom leksikonu koji je u upotrebi od prošlog septembra, članove kluba „Jedan odsto”, kako su ih definisali učesnici protesta „Okupiraj Volstrit”.
Članska karta za taj klub u prestonici i njenoj okolini jeste godišnji prihod od 617.000 dolara, odnosno mesečne prinadležnosti nešto veće od 50.000. To je 43 odsto više, prema „Postu” i njegovom partneru „Sentijer risrču”, firmi čija su specijalnost podaci o ličnim prihodima, nego što je bilo pre samo dve decenije. Ulaznica za nacionalni klub „Jedan odsto” znatno je niža: to su primanja od 387.000 dolara.
U Vašingtonu se to pokazuje na mnogo načina. Jedan su kuće, koje su retko u samom gradu: kad je to slučaj, onda je reč o starim zdanjima, jer je urbanistički profil prestonice već odavno formiran. Novobogataši zato stanuju u zelenilom pokrivenoj periferiji, pri čemu su najelitnija naselja severozapadno od Bele kuće i Kapitol hila, uz obale reke Potomak, baš u području njenih spektakularnih vodopada.
Tamo su naselja kao što je pomenuto Grejt fols na virdžinijskoj strani, ili Potomak vilidž u Merilendu. Tamošnje rezidencije, sa velikim, perfekto pokošenim travnjacima (retko ograđenim, a često sa konjima na ispaši), pokazuju kako duboke džepove njihovih vlasnika, tako i bujnu maštu arhitekata.
Vlasnici su pripadnici ovdašnje „više srednje klase” i svakako uspešni profesionalci: doktori, advokati, menadžeri… U vožnji kroz ta naselja tokom dana retko će se videti živa duša, pa se postavlja pitanje kad domaćini stižu da uživaju u toj lepoti koju su sebi priuštili.
Drugi upadljiv simbol bogatstva jeste šoping centar u Viskonsin aveniji, baš na administrativnoj granici prestonice i Merilenda, u kojem su tik jedna pored druge prodavnice sa brendiranim firmama. U njihovim elegantnim izlozima, samo se diskretno nagoveštava šta je u radnji i, naravno, nema cena.
Oni koji ulaze znaju šta ih čeka: dijamantski prsten od pola miliona dolara, tašna od 40.000, (ženske) cipele od 10.000, odelo od 5.000… U poslednje bezmalo tri godine, koliko s vremena na vreme prolazim tim putem, primetio sam da je samo jedan „lokal” promenio firmu.
Koncentracija bogatstva u glavnom gradu nije iznenađenje: tu je centar politike, sedište vojske, lobističke industrije i mnogobrojnih preduzimača koji rade za državu.
Vašington ima najveći postotak stanovnika sa univerzitetskom diplomom i to je jedno od objašnjenja njihovog imovinskog statusa. „Vašington post” navodi da su nejednakosti u regionu glavnog grada ipak sasvim slične onima u drugim američkim metropolama: Njujorku, Majamiju, Los Anđelesu…
One su rezultat i nacionalnog trenda po kome pripadnici „Jedan odsto” zarađuju sve više, dok „obična” srednja klasa, kojoj ovde pripadaju praktično svi koji imaju neki posao, stagnira.
U upravo pokrenutoj kampanji protiv porasta nacionalnog ekonomskog jaza, vodeći sindikat AFL-CIO iznosi podatak da su glavni menadžeri 500 najvećih kompanija prošle godine u proseku primili po 12,9 miliona dolara, što je 14 odsto više u poređenju sa 2010.
Nasuprot tome, plate radnika, u proseku 34.000 godišnje, porasle su za 2,8 odsto – tek da održe korak sa inflacijom. Vredi li direktor zaista 380 puta više od radnika, pita se AFL-CIO.
Milan Mišić
objavljeno: 29.04.2012
