Izvor: Politika, 26.Jan.2014, 15:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velikan sa dva lica
U „Montičelu” – rezidenciji autora Deklaracije o nezavisnosti, prvog državnog sekretara SAD, njenog drugog potpredsednika i trećeg predsednika
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Do kuće na bregu visokom kao pola Avale (260 metara), od prijemnog centra u podnožju turiste danas prevoze autobusom. Nije teško zamisliti da su konji koji su nekad vukli srebrom optočenu kočiju njenog gospodara do nje stizali veoma zadihani.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
„Montičelo” („mala planina” na italijanskom), danas je muzej, kulturno blago Amerike, koje se nalazi na Uneskovom spisku svetske baštine. Spreda, sa istočne strane, liči na vilu, otpozadi, sa zapadne, odakle se vidi okrugla kupola, na neki verski hram. Stil je „neoklasičan”, a udžbenicima arhitekture se opisuje kao „paladijanski”, po italijanskom arhitekti iz 16. veka Andrei Paladiju.
Projektant koji je ovom zdanju ne preteranih dimenzija (33 sobe na četiri nivoa, ukupno oko hiljadu kvadrata) posvetio praktično ceo svoj život, gradeći, razgrađujući i dograđujući, jedan je od velikana američke istorije: autor njene Deklaracije o nezavisnosti, prvi državni sekretar SAD, njen drugi potpredsednik i treći predsednik – Tomas Džeferson.
Uz Džordža Vašingtona, saborca u jednostranom proglašenju nezavisnosti od Velike Britanije i stvaranju nove republike, i kasnijeg naslednika, 16. predsednika Abrahama Linkolna, Džeferson je najproučavanija ličnost američke istorije. Pijedestal na kojem stoji izuzetnih je dimenzija (mada se stalno premerava).
Kao najelokventnijem među „očevima nacije”, povereno mu je da sačini nacrt dokumenta koji će opravdati otcepljenje od prekookeanske metropole. Za 17 dana osmislio je dokument koji se danas smatra nenadmašnom političkom poezijom.
„Mi smatramo ove istine očiglednim” – navedeno je u njegovoj preambuli – „da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su od strane njihovog Tvorca obdareni nekim neotuđivim pravima, među kojima su život, sloboda i težnja za srećom.
– U cilju obezbeđivanja ovih prava, vlade ustanovljene među ljudima, svoje moći da donose zakone crpu iz saglasnosti onih nad kojima se vlada.
– Ako ikada neki oblik vlade postane prepreka ostvarivanju ovih ciljeva, pravo je naroda da ga promeni ili ukine, da ustanovi novu vladu, koja će počivati na temeljima takvih načela, i organizovati svoje moći tako da najbolje utiče na narodnu sigurnost i sreću…”
Džeferson je, dakle, bio taj koji je ustanovio koncept ljudskih prava u savremenom značenju, ali i onaj koji je Amerikance ubedio da je njihova revolucija zasnovana na univerzalnim principima, pa prema tome namenjena i izvozu. Njegova biografija je, međutim, i oličenje drugog lica Amerike, njene hipokrizije i dvostrukih standarda.
Ispred palate „Montičelo” gužva je i ove zime. Posetioci je razgledaju u grupama: ulaznicom od 18 dolara ne kupuje se samo prevoz do njenog ulaza nego i vodič, čija je prva napomena da je fotografisanje do mile volje dozvoljeno spolja, ali striktno zabranjeno iznutra.
Kao i sve istorijske kuće ovde, i ova je restaurirana do maksimalno moguće autentičnosti (ako se izuzmu naknadno uvedena elektrika i protivpožarni senzori). Nije, međutim, dodavano ono čega, dok ju je koristio vlasnik, nije bilo: tekuće vode i odvoda. Pojam kupatila i kućnog toaleta u Vašingtonovo i Džefersonovo vreme nije bio poznat. Kupanje je bilo retko, a svakodnevne potrebe metabolizma obavljane su izvan kuće.
Džeferson je „Montičelo” počeo da gradi kad je imao 26 godina (pošto je prethodno nasledio veliko imanje od oca, uglednog plantažera Virdžinije, i majke, koja je bila iz jedne od najbogatijih porodica te države). Nove ideje o tome kako treba da izgleda dobio je posle skoro petogodišnjeg boravka u Parizu, gde je bio američki ministar (ambasador).
Raspored soba, nameštaj, slike i skulpture pokazuju da je domaćin bio čovek prefinjenog ukusa i radoznalog duha. U radnoj sobi, koja je od dnevne odeljena njegovim krevetom, pažnju privlače specijalno konstruisani sto koji mu je omogućavao da istovremeno pred očima ima nekoliko knjiga, a centralno mesto zauzima mehanizam koji je sam konstruisao: sprava sa dva pera koja mu je omogućavala da pisma piše u dva istovetna primerka.
Kuća je bila središte imanja, plantaže od 2.000 hektara, koje je u svakom momentu održavalo preko stotinu robova (tokom života Džeferson ih je imao ukupno 600).
I to je ona tamna strana Džefersonovog lika, ono što njegovi zemljaci stalno pokušavaju da pomire: sa jedne strane, retoriku slobodarstva u njegovim govorima i spisima i, s druge, doživotnu podršku ropstvu.
Više od pola veka Džeferson je kupovao i prodavao živa ljudska bića – i sve to u „širokom carstvu slobode”, kako je definisao Ameriku. Crnce je smatrao bićima niže vrste, nesposobnim za emocije i razmišljanje.
Svakog jutra, navodi jedan njegov biograf, izlazak sunca je dočekivao na prostranoj verandi „Montičela”. Odatle je mogao da vidi oko 150 metara udaljen red šupa koje su bile industrijski pogoni imanja: robovi, među kojima su bili i dečaci od deset godina, tamo su proizvodili nameštaj, grnčariju, štavili kožu i pravili eksere (što je bio njegov najprofitabilniji proizvod).
U podrumskom delu kuće, daleko od očiju čestih gostiju (koji su po pravilu zanoćivali, jer su njihove kuće bile daleko, a konjske zaprege spore), bila je robovska posluga. Na jednom kraju je bila kuhinja, a na drugom špajzevi, vinski i pivski podrum i ledara.
U trpezariji, domaćin bi goste impresionirao time što bi u jedan otvor sa leve strane kamina stavio praznu bocu, da bi posle minut sa istog mesta uzeo punu. Na isti način su, sa desne strane, stizali i poslužavnici sa đakonijama koje je pripremao u Francuskoj obučavan rob.
U popularnim biografijama Džeferson je opisivan kao dobrodušni robovlasnik koji se samo uklopio u postojeći sistem, iako je imao moć da tu fleku sa američke i lične istorije blagovremeno ukloni.
Ali bez robova njegovo blagostanje nije bilo zamislivo. Možda bi slika o milostivom gospodaru crnačkih sudbina i ostala, da 2005, zatureni u jednoj arhivi, nisu pronađeni nedostajući delovi delovodnika plantaže čijih su oko 500 stranica glavni istorijski izvor za rekonstrukciju Džefersonove ekonomije – i njegovog ljudskog lika.
Zapise o bičevanju dece koja su pravila eksere, o prodaji članova robovskih porodica i okrutnom postupanju prema „živoj imovini”, nepodobnom je 1953. proglasio istoričar Edvin Bets, jer se nisu uklapali u sliku Džefersonove idilične zajednice.
Njegov spomenik je najdrastičnije smanjen 1999, kada su DNK analize pokazale da je tačno ono o čemu se govorilo još od 1802, u drugoj godini njegovog prvog predsedničkog mandata, kada su jedne novine u Ričmondu objavile da je predsednik u ljubavnoj vezi sa jednom robinjom.
Ta genetska analiza je potvrdila da je Džeferson sa svojom robinjom Seli Hemings imao bar četvoro dece, a pominje se i šestoro. Veza je počela u Parizu, kada je Hemings imala samo 15 godina (tamo je dovedena da brine o ambasadorovoj ćerki) i trajala sve do njegove smrti, 1826.
Seli Hemings po mnogo čemu nije bila obična robinja: imala je svetlu put jer je bila Džefersonova polusvastika – polusestra njegove supruge Marte koja je preminula u 34. godini.
Gospodar i ropkinja su navodno imali pakt da on nju i njene sinove posle svoje smrti oslobodi, što je on u svom testamentu ispoštovao. Ali za razliku od Vašingtona, koji je svojom poslednjom voljom oslobodio sve svoje robove, Džefersonovi su svi redom prodati na aukciji – da bi se vratili dugovi koje je ostavio.
„Nema čoveka koji je toliko slavu stekao zbog onoga što nije uradio”, opisao je Džefersona kad je već otišao u istoriju virdžinijski abolicionista Monkur Konvej.
Kristofer Hičens (1949–2011), britansko-američki intelektualac koji je napisao popularnu Džefersonovu biografiju u kojoj ga proglašava „autorom Amerike”, protivrečnosti ovog velikana sažima jednostavnije: „Istorija nije bajka o moralnosti, nego tragedija.”
Milan Mišić
objavljeno: 26/01/2014
.jpg)
