Izvor: Politika, 16.Apr.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uspeh ne trpi pauze
Katarina Terzić-Konrad je iz Beograda otišla kao tinejdžerka, a danas, kao dobitnica prestižne akademske nagrade, u Americi privodi kraju doktorat
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, aprila – Kad odbor koji odlučuje o laureatima nagrade koja se zove „Ko je ko među studentima” (dodeljuje se za akademsku izvrsnost, liderstvo i služenje zajednici još od 1934) sačini svoju godišnju listu dobitnika, od svakog zatraži da o tome obavesti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i svoje lokalne novine.
Iako je već poduže američka državljanka, Katarina Terzić-Konrad svojim novinama smatra „Politiku”, pa je redakciji poslala pismo o svom uspehu koji je postigla kao student matematike, a potom kao asistent na Virdžinija Tek univerzitetu. Nagrada joj je na posebnoj svečanosti uručena u subotu, što je bio povod da sa njom razgovaramo o tome – kako se uspeva u Americi. Postoji li za to poseban recept?
Ne postoji, kaže Katarina, već samo uporan rad, poštovanje institucije u kojoj ste, korišćenje prilika koje vam se pruže i strast za ono što radite.
U Ameriku je iz Beograda otišla sa 17 godina, 1993. i to, veli, nije bila njena odluka: iznad Srbije su bili ratni oblaci, pa su roditelji odlučili da je za nju najbolje da se pridruži bratu koji je ovde već studirao. Mislila je da će ostati samo dok se školuje, ali kako to često biva, došla je ljubav, pa udaja za Amerikanca Emrija, takođe matematičara, dvoje dece (sedmogodišnji Aleksandar i dvogodišnji Miloš), državljanstvo i ambicija da posle sticanja doktorata postane profesor matematike. Ako se ukaže prilika – i u Beogradu.
Na pitanje šta je bio glavni problem u uklapanju u novo okruženje, kaže da je to bio jezik: ovde je stigla bez znanja engleskog. Ali to je bila prepreka koju je brzo savladala. Nešto teže je prevaziđen „kulturni šok” na koji nailazi svaki stranac kad se nađe u drugoj zemlji.
Postoji li nešto posebno u sistemu američkog obrazovanja što pogoduje talentovanima i vrednima? „Ovde mora da se uči stalno, bez prekida”, objašnjava Katarina. „U Americi nema mnogo pauziranja i odlaganja ispita: pisani testovi su česti, uključujući i kumulativni završni ispit, tako nema mnogo prostora za odlaganje i učenje u poslednji minut. A olakšavajuća okolnost je to što imate pristup tutorima i bogatim bibliotekama.”
Uz to, ono što je njeno iskustvo i „dragocena životna lekcija” jeste to da učenje nije izgovor da se ne radi i zarađuje. Tokom studija je čistila tepihe u školskoj menzi, često i do ponoći, bila baštovan, kasirka, davala časove matematike i jedno vreme i sekretar predsednika univerziteta.
Kao matematičar, Katarinin suprug radi u jednoj finansijskoj kući – matematičari su inače najtraženija kvalifikacija upravo na Volstritu – pa je i ona dobila ponudu da mi se pridruži kad doktorira. Odbila je, jer, kaže, voli da predaje, da drugima prenosi svoje znanje.
Od svih ličnosti koje je imala prilike da sretne, najveći utisak na Katarinu je ostavio Stiv Forbs, izdavač i glavni urednik poznatog magazina „Forbs”, koji je skroman i, kako kaže, izuzetno vredan čovek, „iako je milijarder”.
Na pitanje šta želi da postigne u životu, Katarina odgovara: „Da svet učinim bar malo boljim.”
M. Mišić
[objavljeno: 17/04/2010]
