Izvor: Politika, 03.Sep.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubeđivanje skeptičnih
Džon Keri u ulozi glavnog jastreba za napad na Siriju, poput Madlen Olbrajt u Klintonovoj administraciji pred bombardovanje SRJ
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Posle iznenadnog zaokreta kojim je Barak Obama sirijsku krizu sa vojnog prebacio na politički teren, u Vašingtonu je u toku veliko ubeđivanje skeptika u političkom establišmentu u neophodnost vojne intervencije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Siriji, uprkos tome što ni u Beloj kući niko ne obećava da će to bitno pomoći sirijskom narodu ili bitno doprineti nacionalnim interesima Amerike.
Državni sekretar Džon Keri, koji je na dužnosti tek sedam meseci, u nedelju pre podne je gostovao čak na pet velikih TV mreža gde je, odgovarajući na slična pitanja, iznosio iste argumente u prilog intervenciji. Ono što je iz njegovih izjava vest jeste to da je njegovo uverenje da „Kongres neće okrenuti leđa predsedniku”, koji je doneo „hrabru odluku” da se „konsultuje sa predstavnicima američkog naroda”.
Keri je inače u ulozi glavnog „jastreba” u Obaminom okruženju, na sličan način kako je to 1999. bombardovanje SRJ u Klintonovoj administraciji zagovarala takođe državna sekretarka Madlen Olbrajt. Kao senator, on je glasao i za intervenciju protiv Srbije i protiv Libije pre dve godine (s tim što su u oba slučaja to nominalno bile akcije NATO-a).
Na Kapitol hilu u isto vreme članovi Obaminog tima za nacionalnu bezbednost održali su poverljive brifinge za zainteresovane kongresmene. Odziv nije bio veliki: od ukupno 535 članova dvodomnog američkog parlamenta, u prestonici je preko vikenda bilo samo njih oko 80.
Predstavnički dom se neće vanredno okupljati da bi debatovao o predsednikovom zahtevu da dobije ovlašćenje za upotrebu vojne sile protiv sirijskog režima: godišnji odmor njegovih 435 članova završava se 9. septembra. Stočlani Senat će međutim svoju raspravu, kako je najavljeno, početi već danas po podne.
Procena ovdašnjih analitičara je da Obama neće baš lako „prodati” svoju rezoluciju čijim bi usvajanjem on praktično sa Kongresom podelio odgovornost i za novu vojnu intervenciju na Bliskom istoku dobio demokratski mandat, mada je imao ovlašćenja da je kao vrhovni komandant preduzme i „unilateralno”.
Izvestan vetar u leđa Obami je pružila Arapska liga koja je posle sastanka u Kairu nešto oštrije formulisala zahtev da se interveniše. U odsustvu entuzijazma ključnog evropskog partnera u vojnim ekspedicijama, Britanije, čiji je parlament glasao protiv učešća u kažnjavanju Bašara el Asada i tradicionalne uzdržanosti Nemačke, samo je francuski predsednik Fransoa Oland decidirano izjavio da je za bombardovanje, mada će i on konsultovati svoj parlament.
Kerijev optimizam da će Kongres podržati predsednika čini se preoptimističkim, ako se uzme u obzir da republikanska većina u Predstavničkom domu već skoro pet godina minira svaku njegovu inicijativu. Iako i u njihovim redovima ima onih koji su za rat, malo je verovatno da će pristati da budu saučesnici u poduhvatu čiji je ishod teško predvideti.
„Vašington post” je identifikovao čak pet kongresnih blokova kad je reč o tome šta činiti u sirijskoj krizi. U najmnogobrojnijem su kongresmeni koji su srećni da o ovoj temi debatuju, ali odbijaju da se unapred izjasne.
U drugom su skeptici iz obe partije, u čemu su na istim pozicijama ultrakonzervativni pripadnici pokreta „Čajanka” i „leve” demokrate. Postoji i blok koji je kategorički protiv intervencije, zatim neveliki broj kongresmena koji su za akciju „odmah”, ali i oni koji su za intervenciju većeg obima, a ne samo onu koju predlaže nacrt rezolucije koji je sačinjen u Beloj kući: da se „hirurškim” bombardovanjem vojnih i infrastrukturnih ciljeva (što nama svakako zvuči poznato iz 1999) sirijski režim onemogući i odvrati od nove upotrebe bojnih otrova.
Zasad se ne saopštava da li će Bela kuća uzeti u obzir izveštaj inspektora UN koji su završili svoju četvorodnevnu misiju u blizini mesta gde je upotrebljen bojni otrov sarin (kako je prekjuče izneo Keri). Inspektori su prikupili dosta uzoraka koji će biti analizirani u evropskim laboratorijama, a Vašington je već stavio do znanja kako bi želeo da se taj proces ubrza.
Asad je inače dozvolio ulazak ovog tima UN u zemlju, dok vojni i politički analitičari još nemaju odgovor na pitanje zašto bi on uopšte upotrebio svoj hemijski arsenal u situaciji kada je u ovoj fazi građanskog rata imao ubedljivu inicijativu i prednost.
Pored Sirije, hemijsko oružje poseduju i mnoge druge armije (uključujući i američku). Njegova upotreba je međutim zabranjena globalnim ugovorima, a poslednji put je korišćeno 1988, od strane režima Sadama Huseina, koji se na taj način obračunao sa pobunjenim Kurdima.
Kritičari intervencionizma postavljaju i logično pitanje: zašto bi okidač za bombardovanje bilo stradanje 1.400 ljudi (među njima i dece) kad je i pre toga bilo više nego očigledno da je sirijski građanski rat već izazvao ogromnu humanitarnu tragediju u kojoj je više od 100.000 poginulih i nekoliko miliona izbeglih i interno raseljenih.
Obama je u svakom slučaju u izuzetno delikatnoj situaciji. Za razliku od intervencije u Libiji koju je odobrio (i u kojoj je Amerika „predvodila iz pozadine”), ovoga puta iza sebe nema NATO, dok je ispred njega sasvim realna mogućnost da američke krstareće rakete, ma koliko bile precizne, situaciju možda čak i dramatično pogoršaju.
Da Siriju pretvore u teatar džihadističkog haosa (najbolje organizovana pobunjenička formacija tamo je „sestrinska” organizacija Al Kaide), da se u sukobu više nego dosad angažuju Iran i libanski hezbolasi, kao i da se u tom vrtlogu nađu i Izrael, Jordan, Irak...
Milan Mišić
objavljeno: 03.09.2013.
Pogledaj vesti o: Barak Obama
