Izvor: Politika, 18.Jun.2010, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuga je kao slon usred sobe
Grafike Aleksandre Todorović posthumno izložene u „Džoan Hizaoka galeriji isceljujući umetnosti” nastale su kao izraz autorkine borbe sa bolešću
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
U nevelikoj, ali prozračnoj i nekako smirujućoj galeriji u starom delu Vašingtona, u „U” ulici, na zidovima je 20 grafika: prva i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poslednja izložba Aleksandre („Aleks”, kako je predstavljena u katalogu) Todorović.
Izložba je posthumna. Aleksandra je preminula prošle godine, posle teškog rvanja sa kancerom dojke, koje je trajalo gotovo punih 15 godina. Grafike koje su izložene nastale su u poslednje četiri i po godine njenog života. Počela je da ih pravi kada je čula dijagnozu da je bolest ušla u četvrtu, nepovratnu fazu.
Grafike su posebne, kao što je posebna i galerija u kojoj su izložene. To je „Džoan Hizaoka galerija isceljujućih umetnosti”. Možda zvuči sasvim neobično, ali za Ameriku to nije nešto novo: postoji, na svim njenim stranama, mnoštvo sličnih izložbenih prostora, fizičkih i virtuelnih (internet sajtovi), koji u imenu imaju te dve ključne reči: umetnost i izlečenje.
Ali najpre nešto o autorki i njenim grafikama. Aleksandra Todorović je rođena Beograđanka (1950), odrasla u svom rodnom gradu, da bi se kao tinejdžerka, sa 15 godina obrela u Betesdi, u predgrađu Vašingtona. Njen otac, Slavko, prvo šofer, pa potom prevodilac u Američkoj ambasadi, dobio je, na svoj zahtev, 1965. premeštaj u „Glas Amerike”, s namerom da decu (uz Aleksandru i mlađeg sina Boška) iškoluje na Zapadu, pa da se potom vrate.
Ali, kako obični biva, krenulo je drugim tokom, deca su odrasla, završila škole, prilike kod kuće nisu bile baš ohrabrujuće za povratak, Aleksandra se zaposlila, pa udala, došla su deca. Udoban život sa standardom američke srednje klase, u predgrađu prestonice.
Dijagnoza da je bolest metastazirala došla je, naravno, kao dramatičan šok, pošto je, kada je 1996. prvi put otkrivena prethodno prošla sve procedure koje u velikom postotku problem rešavaju: operaciju, zračenja i ostalo.
Ni u četvrtoj fazi kancer ne ubija odmah. Kako onda pronaći smisao u preostalim danima kada je kraj izvestan, ali se ne vidi jasno? Kako se ponašati u porodici, okruženju, kako se pomiriti sam sa sobom?
Sa suprugom Larijem Kantorom, grafičkim dizajnerom, savetovalište i privremeno utočište našla je u „Smit farm centru”, neprofitnoj organizaciji posvećenoj upravo lečenju kroz umetnost. Ne u smislu čudotvornog isceljenja, već kao načinu da se, u suočavanju sa neizbežnim, postigne unutrašnje pomirenje.
Na izloženim grafikama, na kojima su motivi kombinovani sa tekstom, isijava baš to: poruke samohrabrenja, bola i nade, ličnog i opšteg. „Ja nisam hrabra, samo nisam imala sreće”, poruka je jedne. „Imitiraj drveće, nauči da izgubiš da bi se oporavio, da ništa ne ostaje nešto za dugo, čak ni bol.”
Bol i tuga su česti motivi: „Tuga je kao slon usred sobe, bez obzira koliko je ignorišete, ona je i dalje najveća stvar u vašem životu... Ako je istina da vreme leči slomljena srca, da li će onda, pošto nemam vremena, moje ostati večno slomljeno.”
Aleksandra Todorović nije imala formalno umetničko obrazovanje, ali je očigledno bila talentovani ilustrator. Izložba njenih radova nastalih dok se rvala sa ličnom dramom ipak postiže ono što je valjda smisao svake umetnosti: neka unutrašnja preispitivanja o životu i njegovom smislu.
Što se isceliteljskih moći umetnosti tiče, nije reč ni o čemu novom: sve kulture imaju poneki elemenat šamanizma, obreda i rituala čiji je cilj da se prizove neki isceliteljski duh da pobedi bolest. I u hrišćanstvu, i budizmu pogotovo, umetnost ima zadatak da čoveka stavi u posebno duhovno stanje, koje leči.
Univerzitet Floride ovde ima najsveobuhvatniji program umetnosti i medicine, a mnoge bolnice su zaposlile ponekog „rezidentnog umetnika” koji radi sa pacijentima, nastojeći da kroz kreativni proces, bilo likovni, muzički, plesni, poboljšaju njihovo unutrašnje stanje, pa shodno tome i odnos prema bolesti. Uostalom, svi znaju da duboka posvećenost nečemu što je stvaranje, bilo koje vrste, podrazumeva opuštenost, a ne stres.
Zagovornici lekovitosti umetnosti tvrde da posvećenost stvaranju oslobađa mehanizme organizma da se nose s bolešću, ujedinjujući um, telo i duh. Izlečenje nastaje kada imuni sistem u tom procesu oslobodi sve svoje potencijale.
Kad je o kanceru reč, „nema napretka u izlečenju”, trezveno konstatuje suprug pokojne Aleksandre, koji je, iz prinude, očigledno postao dobro upućen u dostignuća medicine u ovoj oblasti.
„Ljudi sa bolešću samo žive duže, pa je u takvim okolnostima neizbežno pitanje kako da sa tim surovim saznanjem živim, šta da radim?”
Aleksandra je to pitanje formulisala kao „kako sići sa utabanog puta”. To je i naziv njene posthumne izložbe.
Milan Mišić
objavljeno: 19.06.2010.
