Izvor: Politika, 14.Jul.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tata se vraća iz rata
Američko povlačenje iz Avganistana je logistička noćna mora, jedna od najvećih retrogradnih operacija u istoriji
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Na jugozapadu Avganistana, izvestio je prošle nedelje ”Vašington post”, američka vojska je upravo završila dvospratni komandni centar, modernu građevinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na dva sprata koja zauzima prostor jednog fudbalskog terena.
Nema prozora, a unutra je najmodernija oprema za hlađenje i grejanje, sa modernim kancelarijama, komandnom sobom, prostorom za rekreaciju, a da ima sopstvene generatore i vodovod, podrazumeva se.
Koštala je 34 miliona dolara, a jedina mana joj je – što nikad neće biti korišćena.
Američke trupe se uveliko pakuju za povlačenje – svojoj deci se iz rata vraćaju mnoge tate – postavljajući iza sebe ovu i još mnoge strukture koje su odnele mnogo para, a praktično ničemu nisu služile, kao što je na primer takođe upravo završena moderna baza u Kandaharu za servisiranje oklopnih vozila koja je odnela 45 mioina.
”Beli slonovi”, kako ih nazivaju u birokratskom žargonu, ostaće kao spomenici nemara Pentagona prema poreskim obveznicima u najdužem i najskupljem američkom ratu, iz koga će izvlačenje biti mnogo veći logistički izazov nego što je bio ulazak u njega.
Zatvaranje avganistanske radnje je već uveliko u toku: posla je mnogo, a vremena, iako do zadatog roka (decembar 2014.) ima još godinu i po dana – malo.
U toku je veliko pakovanje – i uništavanje.
Za početak, onesposobljeno je i isečeno više od 90 miliona tona vojnih vozila i druge opreme, čije bi vraćanje kući bilo skuplje nego što vredi.
Količina vojnog hardvera koja će u Avganistanu biti pretvorena u otpad je fascinantna: Pentagon je odlučio da ne vraća toga u vrednosti od oko 7 milijardi dolara – ili petinu svega što je u minulih 12 godina tamo dovučeno.
Prepustiti to Avganistancima ili nekim drugim zemljama, jer može itekako da bude upotrebljivo, previše je komplikovano zbog mnoštva propisa koji regulušu vojne transfere drugim uzemljama, a i pitanje je ko bi to održavao, ako poklonoprimci uspeju da poklon izvuku iz ratne zone.
Nije zanemarljivo ni lobiranje da se sve to onesposobi i napusti koje vrši vojnoindustrijski kompleks, zabrinut za svoje profite ako bi velika količina oprema bila izneta na tržište po damping cenama.
Biće dakle mnogo posla za avganistanske dilere sekundarnim sirovinama, pošto Amerikanci sve što im više ne treba iseku ili na neki drugi način pretvaraju u staro gvožđe.
”Ovo je najveća retrogradna misija u istoriji”, citiran je generalmajor Kurt Stejn, šef prve indendantske brigade koji nadzire zatvaranje američkih instalacija.
Sudbina da budu oinesposoljena i prodata kao otpad čeka i i 12.000 od ukupno 25.000 specijalnih vozila otpornih na mine, sada raštrkanih po mnogobrojnim bazama u Avganistanu. Svako od njih koštalo je po milion dolara.
Samo u Kandaharu, u centralnom Avganistanu, na ovaj način je priizvedeno oko 5 miliona tona otpadnog metala, koji se lokalnim trgovcima prodaje po ceni od nekoliko centi po kilogramu. Nije zato čudno što ga oni zovu ”zlatni prah”.
Uprkos surovoj avganistanskoj prirodi i gotovo nepostojećoj infrastrukturi, američke (i koalicione snage) su boravile u relativnom luksuzu. Kad sam u leto 2009, tamo posestio bazu u gradu Čagčaran, u pokrajini Gor u centralnom delu zemlje, koja je inače bila privremenog karaktera – spavalo se u šatorima – video sam da ta privremenost podrazumeva i dvoranu za košarku, teretanu, biblioteku, naravno veliku kuhinju i trpezariju, sopstveni vodovod i struju, stalnu internet vezu...
U maju je u Avganistanu bilo oko 600.000 inventarskih jedinica opreme čija je knjigovodstvena vrednost, prema ivzeštajima ovdašnjih medija, iznosila oko 28 milijadi dolara.
Kući će se vratiti oko 75 odsto toga, a za transport je predviđeno između dve i tri milijarde dolara.
Servisiranje da bi se ponovo koristilo, procenjeno je na između 8 i 9 milijardi. Kao budžet za celu logistiku povlačenja pominje se svota od oko 8 milijardi.
Na vrhuncu rata u Avganistanu je bilo oko 800 koalicionih baza. Od toga je 450 već predato koalicionim snagama, a 225 je zatvoreno. Do februara iduće godine aktivno treba da ih ostane samo 50, čija je krajnja sudbina, posle najave ”nulte opcije” – da u Avganistanu posle 2014. ne ostane nijedan američki vojnik – neizvesna.
Trenutno ih je tamo oko 100.000, od toga 66.000 američkih. Do februara svaki drugi treba da se vrati, a ako se Obama odluči za ubrzano izvlačenje o kome se od prošle nedelje govori, rat bi bio završen već idućeg leta.
Iako je sudbina pokretne vojne gvožđurije u prvom planu, ništa manje komplikovano je i zatvaranje kompleksnih sistema za kanalizaciju u svakoj bazi. To će, kažu, biti učinjeno ”bezbedno i odgovorno”.
Iskustvo povlačenja iz Iraka samo je donekle relevantno, jer je tamo bilo sve lakše. Oprema je jednostavno kroz pustinju prebačena u Kuvajt, gde je bilo uslova za njeno skladištenje, a potom transport brodovima. Iz 92 baze u Iraku tako je izvučeno oko 2 miliona pojedinačnih stvari, u oko 20.000 kontejnera.
Egzodus iz Avganisana je mnogo komlikovaniji zbog prirode terena. Ono najdragocenije će doduše biti transportovano na najskuplji način, avionima, a ostalo kroz dva podjednako teška koridora: jugoistočnim preko Pakistana,pa luke u Karačiju, i severnim, preko nekoliko centralno azijskih zemalja, bivših sovjetskih republika, zatim kroz Rusiju, Letoniju ili Estoniju, do luka na Baltiku.
Oba koridora imaju uska grla: na jugu je to tesnac Kajber, a na severu 2,6 kiometara dug tunel Salang, jedini prolaz kroz planine Hindu Kuša koji je otvoren cele godine. Izgradio ga je Sovjetski Savez tokom 1960-tih.
Ne treba takođe zaboraviti ni da je još aktivna gerila talibana, što objašnjava zašto se Amerikancima žuri da se sa njima politički nagode, mada se najnoviji pokušao za to upravo završio krahom.
Kad povlačenje u avgustu bude u punom jeku, Avganistan će mesečno napuštati oko 1.500 vojnih vozila i 1.000 kontejnera mesečno. Dve trećine tog karga ići će preko Pakistana.
Biće to jedan od najtežih manevara u ovom ratu koji se, kao i onaj irački, završava u sasvim drugačijem raspoloženju od onoga sa kojim je počeo.
Milan Mišić
objavljeno: 14/07/2013
