Izvor: Politika, 24.Mar.2013, 13:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Sveci” u ishrani Amerikanaca
Nema samo „koka-kola” tajnu formulu, nego i gotovo svi proizvodi američke prehrambene industrije, prepuni soli, šećera i masnoće
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Prosečan Amerikanac danas godišnje pojede 15 kilograma sira – tri puta više nego pre tri decenije. Njegov prosečan dnevni obrok sadrži i 22 kašičice šećera, ili 32 kilograma godišnje. Prosečan unos >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << soli u organizam ovde je takođe izuzetno visok: 3,436 miligrama, što je više nego dupla doza od zdravstveno preporučene – 1,5 miligrama dnevno.
Sve u svemu, prosečan Amerikanac se loše hrani, što za rezultat ima nacionalnu zdravstvenu krizu: epidemiju gojaznosti (više od 50 odsto odraslih ima prekomernu težinu, a skoro jedna četvrtina stanovništva svrstava se u kategoriju preterano debelih) i prateće hronične bolesti – visok pritisak, srčane smetnje i dijabetes.
U ovdašnjim domovima su prostrane i moderne kuhinje, ali istraživanja pokazuju da se one malo koriste: za trpezom u porodicama u kojoj su zaposlena oba roditelja najčešće su proizvodi prehrambene industrije, dok mame više vremena provode gledajući televizijske emisije o kuvanju nego što stvarno kuvaju. Poznati kuvar Džejmi Oliver je u svojoj seriji „Revolucija hrane” pokazao da stasava generacija mladih Amerikanaca koja ne može da kaže naziv nekog običnog voća ili povrća.
O tim prehrambenim navikama, ali još više o onome što ih podstiče – prehrambenoj industriji u kojoj dominiraju velike multinacionalne korporacije – ovih dana ovde se piše i polemiše povodom izlaska nove knjige čiji je autor Majkl Mos, istraživački reporter „Njujork tajmsa”, koji je, pre nego što se specijalizovao za „big fuds” („veliku hranu”, kako ovde zovu ovaj industrijski kompleks), bio ratni izveštač iz Iraka.
Prešavši u novi sektor, Mos je nastavio da otkriva minska polja, ali drugačije vrste. Već u prvoj godini bavljenja novim temama dobio je najveće priznanje profesije, Pulicerovu nagradu, za svoje tekstove o „ružičastom šlajmu”, dodacima koje mesna industrija stavlja u mleveno meso, nastalim specijalnom obradom goveđih otpadaka, tehnologijom koja nije za štampu, za slučaj da ovo čitate pred nedeljni ručak.
Naslov knjige od 446 strana je „So, šećer, mast”, što su tri „sveta” sastojka prehrambene industrije, koji su ključni za njen uspeh i profite, ali kobni za zdravlje Amerikanca (i ne samo njih). Kombinovanjem soli, šećera i masnoća, ova industrija već čitav vek, tvrdi i dokazuje Mos, izobličava ukuse i prehrambene navike svojih potrošača, na način koji povećava njihovu zavisnost od te hrane u tolikoj meri da ona postaje „legalna vrsta narkotika”.
Nema samo „Koka-Kola” svoju tajnu formulu (kojom se inače u knjizi detaljno bavi i koja je mnogo manje misteriozna nego što se misli), nego praktično svaki proizvod „big fudsa”. Ona je u naučnom, u pravom smislu te reči, podešavanju količina soli, šećera i masnoća nekog proizvoda tako da čim se unesu u usta u mozgu izazivaju instant zadovoljstvo, donoseći blaženstvo sasvim uporedivo sa onim koje proizvodi neka droga.
Od tri glavna elementa, najudarnije dejstvo ima šećer. „Sve što se od onoga što je od artikala za jelo na policama samoposluga moglo zašećeriti, zašećereno je”, jedan je on nalaza Majkla Mosa, koji je u istraživanju ove teme proveo tri i po godine, razgovarajući sa mnogim insajderima industrije, inače nesklone da odaje svoje tajne.
Šećer vrši brzi i veoma direktan udar na mozak, piše Mos, i on je „metamfetamin” (sintetička droga koja izaziva zavisnost) među sastojcima industrijske hrane. Masnoće su pak „diskretni operator čije je dejstvo mnogo manje očigledno, ali ne manje snažno”, dok bi bez soli „prehrambena industrija prestala da postoji”.
„Jedna od stvari koja me je iznenadila”, iznosi autor, „jeste koliko su usaglašeni i usmereni napori prehrambenih kompanija da dođu do magične formule za svaki proizvod. Optimalna količina šećera u nekom proizvodu tamo je poznata kao ’tačka blaženstva’, koju će potrošač odmah da oseti i zapamti, što znači i da će taj proizvod brzo nestajati sa rafova.”
„Kad je reč o masnoćama, njima je industrija namenila ulogu davanja punoće zalogaja, onog osećaja koji se ima kad se zagrize komad mekog i toplog sira, ili sočne, hrskave piletine. S tim što masnoće sadrže duplo veću koncentraciju kalorija i što se mogu uneti u mnogo većim količinama od šećera.”
Kad su Amerikanci počeli da vode računa o količini masti u hrani, pa zbog toga prešli na obrano mleko, a na kraju zbog toga i drastično smanjili njegovu potrošnju, to je industriji omogućilo da proizvodi više sireva i mlečnih derivata, ubacujući ih u gotovo sve što pravi, a da toga potrošači nisu svesni. Izbegavajući na ovaj način jednu lošu stvar, potrošači su dobili velike količine nečega sa stanovišta zdravlja mnogo lošijeg.
Kad je o soli reč, ne upotrebljava se samo o ona obična, kuhinjska so, već njene mnogobrojne verzije: postoji so u prahu, so sa raznim aditivima i u raznim oblicima koji su u funkciji bržeg rastvaranja u pljuvački da bi se intenzivnije osetila na jeziku. Posebno je opaka takozvana „košer so”, koja izgleda kao sneg, a ima oblik mikronskih piramida čime se postiže da se bolje lepi uz hranu. Ova so se rastvara tri puta brže od obične, proizvodeći u ustima efekat „eksplozije ukusa”.
Na formulama „magične” kombinacije soli, šećera i masti, kako iznosi Majkl Mos, u prehrambenim kompanijama rade timovi naučnika. Ono što je danas u njihovim istraživanjima novo, to je da više ne koriste takozvane fokus grupe, reprezentativne uzorke potrošača da bi proverili koliko im se sviđa ukus nekog proizvoda, nego njegovo dejstvo mere direktnim skeniranjem mozga.
Posle nauke, u ovoj industriji stvar preuzima marketing koji, sa velikim budžetima, Amerikance svakodnevno bombarduje televizijskim reklamama koje pokazuju srećne porodice i zdravu decu, koji su to baš zahvaljujući njihovim proizvodima, čime se krug zatvara.
Šta u ovom pogledu preduzima američka država, odnosno vladin Department (ministarstvo) za poljoprivredu (USDA), među čijim funkcijama je i promovisanje zdrave ishrane? Ne mnogo, odgovara na ovo pitanje Mos. „USDA ima nemoguću misiju da istovremeno podstiče i zdravu hranu i da pospešuje poljoprivredno-prehrambenu industriju.” Od svog ukupnog budžeta od 146 milijardi dolara, USDA je svom Centru za nacionalnu prehrambenu politiku namenila samo 6,5 miliona, što stvari u ovom pogledu čini veoma jasnim.
Knjiga je veoma pesimistična, mada autor konstatuje da „big fud” nije jedini krivac. „Na kraju krajeva, mi smo ti koji odlučujemo šta ćemo da kupimo i koliko čega ćemo da pojedemo”, zaključuje Mos.
Kritičari mu međutim, uz priznanja za detaljnu analizu industrije i objašnjenja zašto se ona ne menja (zato što je pod stalnim pritiskom investitora i svojih akcionara da ostvaruje sve veće profite, što se ne može postići zdravijim proizvodima sa manje soli, šećera i masti), zameraju što je prevideo da se među potrošačima polako ali sigurno stvara pokret otpora.
Raste naime popularnost vikend farmerskih pijaca, sve su popularniji „restorani na kamionima” koji kuvana jela služe zaposlenima u gradskim centrima, lanci brze hrane, uključujući tu i „Mekdonalds” u svoje menije sve više uključuju i hranljive sastojke, sve popularniji je „grčki jogurt”, a dokaz okretanju zdravijoj ishrani jeste i rastući komercijalni uspeh lanca samoposluga „Hol fuds”, koji će uvesti obeležavanje prehrambenih artikala koji imaju genetski modifikovane sastojke.
Ali sve to je još samo gerila protiv poretka u kojem, kako na jednom mestu konstatuje Mos, prehrambena industrija svoje konzumente mami i polako truje nezdravom hranom, „u meri o kojoj teroristi mogu samo da sanjaju”.
Milan Mišić
objavljeno: 24/03/2013
