Izvor: Politika, 15.Jan.2011, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šta je Medison znao o video igricama
Polemike o Ustavu: da li je dokument iz 1787. političko ”sveto pismo”, ili nešto što treba tumačiti u skladu sa duhom vremena
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U centralnoj prostoriji neoklasicističkog zdanja Nacionalnih arhiva u Vašingtonu, ispod kupole, svetlo je sasvim prigušeno, tek dovoljno da se nazru konture onoga najdragocenijeg što čuva ovaj ”hram američke istorije”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
(Foto:grafisanje je zabranjeno zbog svetala bliceva, polutama je nužna da se ne bi oštetitili više od 200 godina osetljivi pergamenti od ovčije kože na kojima su, guščijim perom i mastilom napravljenim od rđe gvožđa i biljnih ekstrata, ispisani dokumenti koji su utemeljili Sjedinjene Američke Države: Deklaracija o nezavisnosti i Ustav.
Ti originali, po dimenzijama nešto veći od formata ”Politike”, čuvaju se u specijalnim vitrinama. Njihovo staklo je neprobojno, vlaga untura je precizno dozirana.
Ustav je ispisan na četiri pergamenta: svaki je izložen odvojeno. Pored te četvorodelne vitrine su četiri uniformisana čuvara, po svemu sudeći više da pokažu važnost onoga što čuvaju, nego da spreče da se ovim nacionalnim svetinjama nešto dogodi. Svi posetioci, uostalom, prolaze kroz bezbednosne detektore, a njihove torbe kroz redgene.
Ustav nije u središtu pažnje samo u Nacionalnim arhivama, nego i u današnjoj političkoj svakodnevnici Amerike. Zasedanje novog, 112. saziva Kongresa, počelo je prošle nedelje tako što su se za govornicom Predstavničkog doma smenjivali poslanici republikanske većine (pridružio im se i poneki konzervativniji demokrata) – da bi na glas čitali Ustav.
Sadržaj najvažnijeg pravnog dokumenta zemlje glasno je izdeklemovan još samo 17. septembra 1787, na Ustavnoj konvenciji u Filadelfiji. Ovoga puta, na ovom ritualu je insistirala nova republikanska većina, koja je ubeđena da je na izborima prošlog novembra pobedila upravo zato što je insistirala na povratku izvornim principima ”očeva nacije”, ustavotvoraca.
Cela prošla godina je na neki način bila godina u kojoj je na političkoj sceni, na mitnizima pokreta ”Čajanka”, u govorima konzervativne opozicije, Ustav prizivan kao nešto što Obamina vlada i kongresna većina (njegove Demokratske partije) bezočno gaze i izneveravaju. ”Nađen u kontejneru iza Kapitol hila”, moglo se videti na mnogim transparentima aktivista ”Čajanke” na kojima je bila reprodukcija ustavnog pergamenta koja se prodaje kao suvenir. ”Smenite Obamu, on je neustavan”, poručivali su drugi.
Neki republikanski kongresmeni se hvale da Ustav stalno nose u levom unutrašnjem džepu (da im bude blizu srcu). Knjižica sa njegovim tekstom inače nije velika – američki ustav je jedan od najkraćih na svetu, ima samo 4.400 reči teksta (prve tri su ”WeThePeople” – ”Mi, narod”) i još 3.300 reči amandmana (sve to može da stane na oko dve i po strane ”Politike”). Ritualno čitanje u Predstavničkom domu nije zato uzelo mnogo vremena: oko dva sata.
Poslanici su tekst čitali onim redom kojim su se prijavljivali da u tome učestvuju, pa je tako nekom zapalo da pročita one odredbe koje govore o univerzalnim vrednostima američke demokratije, a nekom drugi stav člana 4, koji od država u kojima nema ropstva, traži odbegle robove vrate njihovim vlasnicima iz država gde je robovlasništvo (tada bilo) sasvim zakonito.
U srži debate je dilema šta je Ustav danas i kako ga tumačiti: da li kao Sveto pismo, ili živi dokumenat, u duhu vremena.
Američki političari (pa i ustavni tumači, sudije Vrhovnog suda) podeljeni su u dva tabora. U jednom su ”originalisti”, koji smatraju da ono što su usvojili ustavotvorci pre 223 godine treba tumačiti doslovno, jer je i danas relevantno. Drugi tabor pak polazi od toga da se mnogo toga promenilo, da u vreme njegovog donošenja nije bilo ni institucija ni tehnologija koje postoje danas, da je Ustav, uostalom, promenjen hodom istorije.
Glavni spor je ustvari oko karaktera i nadležnosti federalne države i toga koliko sme da se meša u poslove federalnih jedinica i život građana uopšte. Konzervativci pritom misle da je Vašington uzurpirao i ono što mu po slovu Ustava ne pripada, dok liberali tvrde da bi, ako bi se uvažila tumačenja ”originalista”, danas neustavni bili svaka kritika vlasti (sloboda govora je uvedena tek 1. Amandmanom), autoputevi koji povezuju federalne države, centralna banka i što šta još.
Pokazalo se međutim da i oni koji se najviše pozivaju na Ustav o njemu malo znaju. Novi predsedavajući Predstavničkog doma Džon Bejner je tako na jednom mitingu prošle godine citirao ustavnu preambulu o jednakosti, koje tamo uopšte nema, jer je deo Deklaracije o nezavisnosti.
Letošnje istraživanje na uzorku od 1.000 ispitanika, pokazalo je da 72 odsto Amerikanaca nikad nije pročitalo tekst Ustava.
Istini za volju, i da su to učinili, dobar deo ne bi razumeli, Pravnici kažu da je njegov jezik, iz današnje perspektive, ne samo arhaičan, pa zbog toga nerazumljiv, nego i namerno dvosmislen. Ustav je, kažu, vrhunski primer političkog kompromisa onoga doba.
Po drugom objašnjenju, toliko je opstao baš zato što je mnogo toga izostavio. Dopunjen je, istina, sa 27 amandmana (poslednji je usvojen 1992, i odnosi se na plate kongresmena), što se opet uzima kao dokaz njegovih manjkavosti.
Ustavni ”originalizam” se zato svodi na prosti politički populizam. ”Originalisti” će, kako piše ”Njujork tajms”, ove godine biti na mukama kada budu odlučivali o ustavnosti kalifornijskog zakona koji maloletnicima zabranjuje kupovinu video-igrica u kojima ima mnogo nasilja. Moraće naime da protumače šta je o tome znao glavni pisac Ustava, Džejms Medison.
Milan Mišić
objavljeno: 16.01.2011
