Izvor: Danas, 11.Jun.2015, 10:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija u Vašingtonu
Da bi se ubirali plodovi jedne međunarodne posete, potrebno je vreme. Smatrati jednu posetu neuspešnom samo zato što domaćin posete nije bio sam predsednik, premijer ili neka druga visokorangirana politička ličnost, krajnje je neozbiljno. Nekada će sastanci sa političkim savetnicima ili ljudima koji ne nose neku ozbiljniju funkciju u vlasti doneti mnogo konkretnije rezultate. Glavne političke odluke se ne donose na zvaničnim sastancima, već iza zavese i to uglavnom sa ljudima koji su >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << široj javnosti nepoznati.
Svaka delegacija "sanja" o tome da im domaćini poseta budu lično Barak Obama, Vladimir Putin ili Si Đinping. Međutim, malo ko uspe da ostvari te snove za vreme svog mandata. Oni retki, koji imaju tu privilegiju da im dobrodošlicu poželi lično prvi čovek jedne od tri najveće svetske sile, su najčešće predstavnici takođe velikih sila ili se njihov region nalazi u vrhu liste spoljnopolitičkih prioriteta Vašingtona, Moskve ili Pekinga. Slušajući i čitajući komentare o poseti premijera Srbije Aleksandra Vučića Vašingtonu, stekao sam utisak da se više radi o pokušaju prikupljanja poena Vučićevih političkih protivnika nego o neznanju. A kada diplomatija i diplomatske posete služe za unutarpolitičko potkusurivanje, onda možemo reći da postoji osnovni problem u političkoj kulturi u zemlji i političkom dijalogu na relaciji vlast - opozicija.
Za početak je veoma bitno da znamo da Barak Obama odobrava politiku prema Srbiji, ali je ne kreira. Politika prema Srbiji se stvara na mnogo nižem nivou od predsednika i potpredsednika, što ne znači da Srbija nije poštovana, već da je žrtva gorepomenutih spoljnopolitičkih prioriteta Vašingtona, koji se suočava sa borbom protiv ekstremnih džihadista, ratom u Ukrajini (čitaj, sukobu sa Rusijom), pregovorima o iranskom nuklearnom programu, potencijalnim sukobom sa Kinom (iz obaveze da se štiti Japan) i izraelsko-palestinskim sukobom. Period kada je Jugoslavija bila među prva tri prioriteta Vašingtona dogodio se za vreme rata, početkom i krajem devedesetih godina. Sada se polako fokus vraća na Balkan, usled geopolitičke borbe Rusije i Amerike, ali je to još uvek daleko od večere sa Barakom i Mišel. Svaka država ima svoje spoljnopolitičke prioritete, stubove. Postoji ogromna razlika između malih i velikih zemalja, koja se ogleda pre svega u veličini političkog aparata (počevši od ministarstava, pa sve do ambasada (diplomatskih misija) i komora širom sveta) koji je zadužen za ostvarivanje tih ciljeva. Spram pozicije prioriteta na lestvici, oni se dodeljuju određenim funkcionerima. Male zemlje, poput Srbije, ne mogu toliko nisko da spuštaju realizaciju nekog određenog prioriteta, pa su u 90 odsto diplomatskih "akcija" uključeni predsednik, premijer ili ministar spoljnih poslova. Velike države, poput SAD-a, Kine i Rusije, pre svega zbog njihovog angažmana u svetu, ali i veličine gorepomenutog aparata, veoma jasno određuju svoje prioritete, a predsednici tih zemlja uključeni su u samo prva tri ili četiri prioriteta. Za sve ostale, zaduženi su drugi (niži) funkcioneri.
Nakon porodične tragedije drugog čoveka SAD, Džozefa Bajdena, sastanak sa premijerom Vučićem je, očekivano, odložen. "Utešna nagrada" (kako je to velika većina nazvala) stigla je u vidu savetnice predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, Suzan Rajs.
Ko je savetnik za nacionalnu bezbednost Sjedinjenih Država? Šta je Savet za nacionalnu bezbednost i kada je on nastao? Kada su SAD izašle iz izolacije i počele da igraju sve značajniju ulogu u svetskoj politici, jedan predsednikov savetnik se odvojio od ostalih i imao sve veći uticaj. Godine 1947. usvojen je Zakon o nacionalnoj bezbednosti, sa ciljem da sredi "haos" oko pomešanih nadležnosti u vezi sa spoljnim poslovima. Taj Zakon je predviđao osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost na čijem čelu se nalazi savetnik za nacionalnu bezbednost, koji je bio zadužen da upravlja predsednikovim osobljem zaduženim za spoljne poslove. Moć koju je savetnik za nacionalu bezbednost imao u spoljnoj politici je varirala u zavisnosti od administracije koja je u datom momentu bila na čelu SAD, ali je ulogu ovog savetnika najbolje opisao Robert D. Šulcinger: "Od njegovih ili njenih prvobitnih zaduženja kućepazitelja spoljnih poslova - savetnik za nacionalnu bezbednost je postao ličnost koja je određivala pravce američke spoljne politike". Dovoljno je pomenuti ličnosti koje su obavljale ulogu savetnika za nacionalnu bezbednost: Mek Džordž Bandi (Služio predsedniku Kenediju i Lindonu Džonsonu, 1961-1965), Volt Vitman Rostov (Služio Lindonu Džonsonu, 1965-1969), Henri Kisindžer (Služio Ričardu Niksonu, 1969-1975), Zbignjev Bžežinski (Služio Džimiju Karteru, 1977-1981).
Međutim, primer koji pokazuje da ključan sagovornik ne mora da bude ličnost koja obavlja visoku funkciju u administraciji jeste "kuhinjski kabinet" Teodora Ruzvelta. Ovaj Ruzveltov kabinet je bio sastavljen od njegovih ličnih prijatelja koji nisu bili članovi izvršne vlasti, ali su savetovali tadašnjeg predsednika o svim ključnim pitanjima u vezi sa spoljnom politikom. Kada je trebalo doneti odluku, ne samo da je Ruzvelt njihove savete uzimao mnogo ozbiljnije nego savete ljudi koji su po funkciji trebali da igraju ključnu ulogu u donošenju odluka, već su često ti ljudi, njegovi prijatelji, diktirali tempo I pravac kretanja spoljne politike. Nakon Teodora Ruzvelta, još dva predsednika, Vudro Vilson i Frenklin Delano Ruzvelt, imali su "svoje" ljude (savetnike) koje su stavljali ispred funkcionera iz izvršne vlasti. Prvi je imao Edvarda Hausa (pukovnik Haus), a drugi Harija Hopkinsa.
Piramida kaže da je glavni asistent predsedniku u vođenju spoljne politike državni sekretar. Pozicija potpredsednika SAD je jako delikatna. On može, ali i ne mora da se bavi spoljnom politikom, a istorija je pokazala da su državni sekretari, savetnici za nacionalnu bezbednost, ali i gorepomenuti lični prijatelji i savetnici imali mnogo značajniju ulogu u donošenju spoljnopolitičkih odluka nego potpredsednici. Ovim nikako ne želim da umanjim ulogu ili uticaj koji Džozef Bajden ima u administraciji SAD-a, štaviše, smatram da je Bajden daleko najkvalitetniji potpredsednik kojeg su Sjedinjene Države imale u prethodnih pedesetak godina, koliko želim da istaknem značaj uloge koju obavlja savetnik za nacionalnu bezbednost, a koje mi, ovde u Srbiji, nismo svesni. Na kraju, ali ne i najmanje bitno, ako govorimo o ljudima koji takođe imaju uticaja na spoljnu politiku, to su tzv. "autsajderi". Revizionisti iz SAD (grupa jeretika), već godinama ukazuju kako odlučujuću ulogu u spoljnoj politici SAD ima biznis, koji traži svoje tržište. Jedna veoma poučna američka izreka kaže: "Biznis diplomatije je biznis". Iz ovoga sledi da su sastanci sa američkim biznismenima jednako bitni kao i sastanci sa američkim funkcionerima. Ako ne i bitniji. Političari iz Vašingtona su neretko prihvatali sugestije tzv."nedržavnih aktera", privrednika, koji su u potrazi za tržištem kandidovali svoju spoljnu politiku administraciji, odnosno, igrali ulogu "ad hoc" lobista.
Posete SAD, Ruskoj Federaciji, Kini i ostalim velikim silama koje, pored toga što u najvećoj mogućoj meri utiču na međunarodna dešavanja i svetsku privredu, određuju sudbinu malih zemalja, među koje spada I Srbija, veoma su značajne I ne treba ih koristiti u međustranačkim prepucavanjima I dnevnoj politici. Uzevši sve ovo u obzir, smatram da je poseta premijera Vučića Americi opravdala očekivanja, da je Srbija maksimalno uvažena u meri u kojoj je to bilo moguće spram okolnosti koje su prethodile poseti, a da ćemo rezultate videti u veoma bliskoj budućnosti.
*Autor je master politikolog za međunarodne poslove na Fakultetu političkih nauka
Pogledaj vesti o: Vašington
