Izvor: Politika, 29.Okt.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sporenja oko spomenika dobošaru pravde
Novootvoreni Memorijal Martina Lutera Kinga u „spomeničkom jezgru” Vašingtona dočekan je sa više kritika nego odobravanja
Od našeg stalnog dopisnika
Pripreman je bezmalo 30 godina i koštao je 120 miliona dolara, prvobitno otkrivanje zakazano za avgust odložio je uragan, a kad je sve, u prošlu nedelju, konačno obavljeno, i kada je u prisustvu nekoliko desetina hiljada ljudi i uz prigodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << govore, Memorijal Martina Lutera Kinga konačno otvoren, kao da je bilo više razočaranih nego zadovoljnih, pozdravljen je sa više kritika nego odobravanja.
Najpre činjenice, pa potom ocene. Martin Luter King (1929.-1968.), dominanta figura američkog pokreta za građanska prava i ravnopravnost crnaca dobio je memorijal u „spomeničkom jezgru” Vašingtona, u Nacionalnom molu, velikom parku i šetalištu koje je promenada moći (na njegovo obodima su Bela kuća i Kapitol, sedište zakonodavne vlasti kao i najvažniji departmenti - ministarstva ), zatim kulture (tu su i glavna zdanja velikog Smitsonijan muzejskog kompleksa) i na kraju istorije (ovde su spomenici „očevima nacije” koji su istovremeni bili i zaslužni predsednici).
King je prva ličnost novije američke prošlosti čiji je spomenički memorijal postavljen na ovako važnom mestu. Iza leđa mu je zdanje u stilu dorskog hrama antičke Grčke ispod čijih svodova je preko pet metara visoka skulptura Abrahama Linkolna, 16. predsednika i lidera koji je naciju proveo kroz strahote građanskog rata. Ispred, preko veštačkog rukavca reke Potomak, gleda na memorijal sličnog arhitektonskog stila posvećen Tomasu Džefersonu, trećem predsedniku. Naravno, visoki masonski obelisk od kamena koji je monument u čast prvog predsednika novoosnovanih Sjedinjenih Američkih Država, Džordža Vašingtona, vidi se sa svih strana i odavno je jedan od najprepoznatljivijih simbola američke prestonice. Znatno skromnijih dimenzija je memorijal Frenklin Delana Ruzvelta, 32. predsednika koji je Ameriku izvukao iz Velike krize tridesetih godina prošlog veka, koga inače u poslednjih nekoliko godina često pominju, poredeći tadašnji slom sa skorašnjom finansijskom i ekonomskom recesijom.
Glavni govornik na otvaranju najnovijeg memorijala bio je današnji predsednik Barak Obama, čija je izborna pobeda pre tri godine bila obistinjenje onoga što je King poručio u svom najčuvenijem govoru – „Imam jedan san”. Jer da nije bilo tog sna, i nenasilne borbe da se on obistini – sna o ravnopravnosti potomaka crnih robova i potomaka belih doseljenika Novog sveta, ne bi bilo ni Obame kao prvog afro-amerikanca u Beloj kući. King je svakako dominantna ličnost moderne američke istorije i nije sporno da sadašnje i buduće generacije Amerikanaca na ovaj način budu podsećane na njegove zasluge.
Sporenja dakle nisu politička – već estetska. Glavne polemike se vode oko koncepta i realizacije tog memorijalnog centra na otvorenom na površini od 1,6 hektara. Preovlađujuće uverenje koje se, u skladu sa neophodnošću političke korektnosti kada se govori o ovako osetljivom pitanju – a rasizam je delikatna tema i u današnjoj Americi – iznosi uvijeno u eufemizme, jeste da je reč o potpunom promašaju, o nečemu što ne priliči ni Kingu ni američkoj kulturi.
Reč dve o predistoriji. Od zamisli i predloga, 1983. od strane sledbenika M. L. Kinga, čiji je život okončan u atentatu 1968, pa do prošlonedeljne ceremonije, bilo je mnogo nedoumica oko toga kako memorijal treba da izgleda i ko će da ga realizuje. Kongres je tek 1996. dao zvanično odobrenje da gradnja može da počne i overio lokaciju. To je međutim, kako se pokazalo, bio najlakši deo.
Zamisao privatne fondacije „Alfa Pi Alfa” koja se opisuje kao „Kingovo bratstvo” bila je da se vizualizuje metafora iz pomenutog čuvenog Kigovog govora održanog ispred Linkolnovog memorijala u avgustu 1963, kada je velikoj masi sledbenika poručio: „Sa ovom verom, mi ćemo biti u stanju da iz planine beznađa osvojimo stenu nade”.
Sa ovakvim propozicijama raspisan je konkurs, pobednički projekat je uradila „Roma dizajn grupa” iz San Franciska. Završna realizacija je međutim poverena – umetniku iz Kine. Laj Jiksin je pre toga isklesao oko 150 spomenika u svojoj zemlji, uključujući i nekoliko posvećenih Mao Cetungu. Dodatno obrazloženje za ovaj izbor bilo je i da američki skulptori nemaju iskustva – niti alate – za oblikovanje velikih gromada granita (spomenik je visok 9 metara). Svetlo-sivi kamen je iz kineskih kamenoloma, a posle oblikovanja prevalio je put od 17.000 kilometara.
Rezultat koji je naciji stavljen na uvid nije međutim izmamio aplauze. Razlog je pre svega što je koncept, metafora o planini beznađa i iz nje izdvojene stene nade, realizovana sasvim bukvalno. Iz sredine granitne gromade koja predstavlja planinu, isečen je središnji deo, a u njemu isklesana stojeća figura M. L. Kinga u tročetvrtinskom reljefu koja je postavljena malo ispred.
Ovdašnji kritičari su takvo rešenje sa dosta argumenata ocenili kao „socijalrealističko”. I zaista, kad se stane ispred glavnog spomenika, onog sa Kingovom figurom (u odelu, sa kravatom) i pogleda u njegovo zamišljeno i donekle smrknuto lice, neizbežna su poređenja sa nekim spomenicima u zemljama „realnog socijalizma” masovno rušenim posle pada Berlinskog zida. Poznavaoci kažu da figura u tako „herojskoj” i autoritarnoj pozi mnogo više liči na neku Staljinovu ili Maovu – i da isklesani lik samo donekle podseća na Kingov.
Na jednoj od strana spomenika je uklesana rečenica koja je još više razgnevila poznavaoce njegovog lika i dela. Tamo piše sledeće: „Ja sam bio glavni dobošar pravde, mira i pravednosti”. Problem je u tome što King nikad nije to rekao baš tako, već uslovno – to je sažimanje njegove rečenice izgovorene dva meseca pre atentata: „Ako želite da kažete da sam dobošar, onda recite da sam dobošar pravde”.
„Martin Luter King zbog ovoga liči na nekog arogantnog tviteraša”, narugala se ovom falsifikatu pesnikinja Maja Angelou. Kritičar „Vašington posta” Filip Kenikot bio je još oštriji u svojoj oceni celog memorijala: „On pre liči na neku atrakciju duž autoputa nego na spomenik na najsimboličnijem terenu nacije”.
Naravno, nisu izostale ni primedbe da bi izbor nekog crnog američkog umetnika da iskleše spomenik borcu za građanska prava crnaca doneo dodatnu simboliku.
Ispalo je, očigledno, naopako, ali izgleda da je činjenica da je King dobio spomenik u susedstvu spomenika nacionalnih velikana važnija od umetničkih vrednosti ovaploćenih u mermeru prispelom iz Kine. Uostalom, kaže staro pravilo, o ukusima je uzaludno raspravljati.
Milan Mišić
objavljeno: 30.10.2011.
