Izvor: Politika, 23.Jun.2013, 13:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snovi i more Nove Kolumbije
Zašto glavni grad SAD ima minimum samouprave i zbog toga nastoji da postane 51. država unije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Prvo što je Moris Džekson, profesor afroameričke istorije na vašingtonskom univerzitetu Džordžtaun, ispričao grupi stranih novinara koja je došla da čuje njegovo predavanje o „jedinstvenom političkom sistemu Vašingtona”, bila je činjenica >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je upravo na mestu gde je danas Centar za stranu štampu, gde smo se okupili, na početku 19. veka bila – pijaca robova. Jedna među mnogima.
Razgovor o istoriji američke prestonice tako se pretvorio i u dijalog o ulozi Afroamerikanaca u njoj. Vašington, Distrikt Kolumbije, kako glasi formalno ime glavnog grada SAD, izgrađen je radom crnih robova, ali bio i prvi u kome su oni oslobođeni, devet meseci pre opšte emancipacije i dve godine pre nego što je predsednik Abraham Linkoln isposlovao 13. ustavni amandman i time raskinuo sa prvobitnim grehom američke nacije: da je stvorena na premisi da su svi ljudi jednaki, ali i zadržala robovlasništvo.
Profesor Moris nas je podsetio na činjenicu da je 16. aprila 1863. slobodu dobilo 3.128 robova – ali i da su njihovi vlasnici obeštećeni. Po glavi roba 300 ondašnjih (oko 5.000 današnjih) dolara.
Posle toga su, naravno, nestale i vašingtonske pijace robova, ali za razumevanje ondašnjeg duha vremena je zanimljivo objašnjenje zašto je sedište američke unije baš tu gde jeste.
Prestonice su pre toga bili Filadelfija i Njujork, a onda je odlučeno da se podigne novi glavni grad, neka vrsta federalne enklave, mesto odakle će se upravljati mladom nacijom. I nije slučajno odlučeno da njegova lokacija bude baš na granici robovlasničkog juga i u tom pogledu liberalnog severa. Za Distrikt Kolumbije, nazvan kasnije i imenom prvog predsednika Džordža Vašingtona, po deo svoje teritorije dali su države Merilend i Virdžinija, koje će u građanskom ratu, započetom 61 godinu posle, biti na suprotnim stranama.
Ali 1800, kada su se predsednik, Kongres i Vrhovni sud preselili u Distrikt Kolumbije, bilo je važno da se u njemu zakonski moglo trgovati i crnim ljudima.
Posle Građanskog rata (1861–1865), usledila je prva velika migracija crnaca sa poraženog juga ka boljestojećem severu. Druga se zbila početkom 20. veka. Borba za građanska prava Afroamerikanaca (ovo je kasnije usvojeno „politički korektno” ime za potomke crnih robova) potrajala je do kasnih šezdesetih godina 20. veka, da bi bila krunisana 2008, izborom Baraka Obame kao prvog crnog američkog predsednika.
Prvi veliki američki grad sa afroameričkom većinom Vašington je postao 1970. Oni su tada 71 odsto od njegovih 765.000 stanovnika.
Danas je ta većina tesna – samo 50,7 odsto prema popisu iz 2010 – u gradu u kojem je i manje ljudi: 602.000.
Afroamerikanci napuštaju Vašington, ili se i koncentrišu u njegovoj jugoistočnoj enklavi, na levoj obali reke Anakostija, iz jednostavnog ekonomskog razloga: bolje lokacije na kojima su nekada bile njihove kuće i stambene zgrade osvajaju bogatiji belci. Ne na silu, nego zbog moći koju im daje novac.
Prosečan prihod belih porodica u Vašingtonu danas je 101.000 dolara godišnje, a crnih 39.000. Nezaposlenost u izbornoj jedinici broj 8 (Anakostija) dostiže 28 odsto, a u ostatku grada ispod nacionalnog proseka, 7,1 odsto.
Prestonica je danas mnogo urbanistički sređenija nego što je bila pre samo dve decenije. I daleko bezbednija. Došle su velike korporacije kojima je potrebno i jedno i drugo.
Glavni poslodavac je federalna vlada, koja prima mahom obrazovane, dok u Vašingtonu samo 60 odsto Afroamerikanaca stigne do diplome srednje škole.
Ali ono što položaj Vašingtona čini suštinski drugačijim, to je njegov status u političkom sistemu. Amerika je unija svojih 50 država, a prestonica je federalni distrikt, koji se tokom čitave svoje istorije bori za malo više demokratije, to jest više samouprave.
Glavni grad SAD je pod neposrednom jurisdikcijom Kongresa, iako ima više stanovnika od bar tri federalne države.
Malo se zna da je njegov prvi demokratski izabrani gradonačelnik dužnost preuzeo tek 1975. Danas je u gradskoj kući već sedmi, a svi su pri tome bili iz Demokratske partije i Afroamerikanci.
Žitelji Vašingtona tek od 1961. mogu da glasaju za predsednika SAD (to im je omogućio 21. amandman), a u Izbornom kolegijumu koji proglašava pobednika sa ukupno 538 članova imaju svoja tri predstavnika.
Distrikt Kolumbije ima svoje posebne registarske tablice na kojima je od 1980. i parola „Taksejšn vidaud reprezentejšn” („oporezivanje bez zastupanja”) – svojevrsni protest zbog činjenice da iako plaćaju porez, nemaju svoje predstavnike u federalnom parlamentu.
Podsećanja radi, i američka revolucija, koje je dovela do jednostrano proglašene nezavisnosti od Britanije, takođe je počela iz revolta zbog oporezivanja bez predstavljanja.
Te tablice je na predsedničku limuzinu prvi stavio Bil Klinton, njegov naslednik Džordž Buš je naredio da se skinu, a Barak Obama ih je prikačio tek uoči svoje druge inauguracije.
Predsednici SAD su inače samo privremeni žitelji Vašingtona: jedini koji je ostao da ovde živi i posle iseljenja iz Bele kuće bio je Vudro Vilson (predsednik od 1913. do 1921).
Vašington je dugo vodio i borbu da postane 51. država SAD: 1980. njegovi žitelji su izglasali odluku o održavanju ustavotvorne skupštine, a ustavni tekst, koji je za novu saveznu državu predviđao ime „Nova Kolumbija” („Kolumbija” je poetsko ime za Ameriku) birači su overili 1982.
Kampanja je propala 1985. pošto u zakonskom roku nije obezbeđena ratifikacija parlamenata najmanje 38 od 50 saveznih država. Državnost je poslednji put bila na dnevnom redu 1993, ali je taj predlog u donjem domu Kongresa poražen sa 227 glasova „protiv” i samo 150 „za”.
Glavni argument oponenata državnosti federalnog distrikta je da bi federalna vlada za svoju bezbednost i funkcionisanje bila previše zavisna od samo jedne države, a to se podupire i uverenjem da bi „Nova Kolumbija” svoje interese brzo usaglasila sa interesima centralne vlade.
Na moje pitanje ima li ikakvih izgleda da Vašington postane 51. država, profesor Šekson je odgovorio: „Šansa za državnost je postojala, to je mnogo godina bio i deo platforme Demokratske partije, ali je propuštena.”
Jedno vreme aktivan (i takođe neuspešan) bio je i pokret za „retrocesiju”: za povratak Vašingtona u okrilje Merilenda na čijoj je zemlji (deo koji je pripadao Virdžiniji vraćen joj je još 1846), čime bi se glavni grad izvukao iz nadzora Kongresa koji danas teoretski može da obesnaži svaku odluku gradonačelnika ili 13-članog Gradskog saveta.
Danas 60 odsto onih koji rade u Vašingtonu ne žive u njegovim administrativnim granicama (zbog čega Distrikt ne može da ih oporezuje), nego u periferijskim naseljima lepih kuća sa uredno podšišanim travnjacima. Okrug Montgomeri u neposrednom susedstvu prestonice najprosperitetniji je deo današnje Amerike.
Profesor Moris Džekson je u svom predavanju pomenuo i objašnjenje koje je za neravnopravnost Vašingtona svojevremeno dao pokojni senator Edvard Kenedi, koje se sastoji od četiri „suvišnosti”: „Suviše je demokrata u njemu, suviše je urban, suviše liberalan – i suviše crn”.
Citirao je i Marka Tvena, najvećeg cinika američke književnosti, koji je reko da je „Vašington grad u kome se američki san i američka mora svakodnevno mimoilaze, ali se nikad ne pozdrave”.
Milan Mišić
objavljeno: 23/06/2013
