Izvor: Politika, 17.Dec.2010, 23:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Smetnje na mreži

Mark Zukerberg, ličnost godine po „Tajmu“, kaže da su u liku njegovog filmskog dvojnika autentične samo majice koje nosi. „Može li Holivud da shvati da jednostavno može da postoji želja da se nešto napravi, a ne samo klišei o devojkama, parama i slavi“, upitao se

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Bioskop „Avalon“ u severoistočnoj četvrti Vašingtona po mnogo čemu podseća na beogradski „Balkan“. Prvo po atmosferi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – dve njegove po broju sedišta skromne sale su takođe u staroj, istorijskoj zgradi. Počeo je, doduše, deceniju kasnije od „Balkana“ (1923), ali je 2001. bio u istoj situaciji kao danas „Balkan“: da bude zatvoren zbog neprofitabilnosti. Onda se pokazalo da ljudi ovde nisu ravnodušni prema tradiciji, uprkos velikom poštovanju za zakone tržišta.

Povedena je velika kampanja da se „Avalon“ sačuva kao bioskop, koja je za ishod imala da je ponovo otvoren 2003, kao neprofitno društvo, koje svoju misiju nije još dovršilo: treba još mnogo toga renovirati i modernizovati.

U gornjoj sali sam u prošlu sredu, sa kupljenom ulaznicom od deset i po dolara, deset minuta pre projekcije bio sasvim usamljen i nakratko sam poverovao da će projekcija „Društvene mreže“, prvog filma o „Fejsbuku“, komunikacionom fenomenu koji je obeležio prvu deceniju 21. veka, biti održana ekskluzivno za mene. Ali pre nego što su se ugasila svetla, bio sam u društvu još desetak istomišljenika koji su smatrali da ovo delo treba videti, iako je od njegove premijere prošlo već dva i po meseca.

Moju radoznalost podstakla je nominacija „Društvene mreže“ za „Zlatni globus“, prestižnu nagradu Holivudskog udruženja stranih dopisnika sa tradicijom od 66 godina, čak u šest kategorija. Pre toga, ovo delo režisera Dejvida Finčera i scenariste Arona Sorkina, za film godine proglasila su udruženja filmskih kritičara Njujorka, Los Anđelesa, Bostona i Toronta (u Kanadi). Nominacije za glavno priznanje, „Oskara“, biće poznate tek u januaru, ali je opravdano verovati da će i tom prilikom „Društvena mreža“ biti na spisku ozbiljnih kandidata.

Sutradan, dok mi se utisci još nisu bili sasvim slegli, stigla je vest da je glavni lik filma, Mark Zukerberg, proglašen za „ličnost godine“ u tradicionalnom izboru njuzmagazina „Tajm“. To je filmu, kao priči koja pretenduje da odslikava stvarne događaje, dalo novu dimenziju.

„Društvena mreža“, koja je premijeru ovde imala još 1. oktobra, već je uspelo delo, ne samo sa stanovišta „umetničkog utiska“, nego i holivudske ekonomije. Sa po ovdašnjim standardima skromnim budžetom od 50 miliona dolara, za dva i po meseca je prihodovao 186 miliona, čemu su izvestan doprinos dali, koliko sam uspeo da utvrdim, i posetioci jednog beogradskog bioskopa.

Sa dodatnom marketinškom injekcijom koju donosi titula „ličnosti godine“ data Zukerbergu, ovi brojevi će biti impresivniji, mada odziv u Avalonu pokazuje da je bioskopski „prajm tajm“ ipak prošao. Ali kad se uračuna naknadna zarada od DVD-a i „blu rej“ ploča i televizijskih prava, producenti i cela ekipa mogu da budu zadovoljni. Nisu uzalud uložene ni pare ni kreativna energija.

Dvosatna projekcija u „Avalonu“, pošteđena reklamnih „trejlera“, najava novih filmova upakovanih tako da „obavezno“ morate da ih pogledate, nije bila dosadna. Daleko od toga. „Društvena mreža“ je po žanru nešto između sudske drame i trilera koja obuhvata period 2003. i početka 2004, kada Mark Zukerberg, student druge godine kompjuterskih nauka na Harvardu, realizuje zamisao da napravi kompjuterski mrežu koja će okupiti njegove vršnjake sa prestižnog univerziteta. Prema scenariju, njegovi glavni motivi za to su da izleči frustracije sa devojkama i postane poznat. U prevodu, pokreću ga seks i novac.

Zukerberg je kao filmski lik socijalno hendikepirani genije. Zaplet koji pokazuje kako je on prvo pristao da dvojici kolega sa Harvarda pomogne da realizuju njihovu ideju o mreži koja bi povezala harvardske studente, njegovo potonje odustajanje od toga da bi realizovao sličnu, ali nešto bolju sopstvenu, potonji sudski zaplet, uspon „Fejsbuka“ od internog sajta za druženje u okvirima jednog univerziteta do globalne mreže (i momenta kada je stekao milion korisnika, odnosno „prijatelja“ – a danas ih ima blizu 600 miliona), glavni su elementi priče, rekao bih sa savršenom dramaturgijom koja drži pažnju od prvog do 120. minuta.

Jedini problem je, pokazuje se kad se izađe iz bioskopa, kako je doživeti? Da li samo kao metaforu Internet ere u kojoj dominiraju kompjuterski genijalci koji neverovatno brzo postaju milioneri i milijarderi (Zukerber je po „Forbsu“, pedantnom hroničaru globalnih tajkuna, u svojoj 26. godini „težak“ 6,9 milijardi dolara), ili kao filmsku biografiju, odnosno dramatizovani dokumentarac.

Dilemu izoštrava činjenica da filmski Mark Zukerberg nimalo ne liči na onog pravog. „Pravi“ je u svom komentaru ove nedelje rekao da su u filmu autentične jedino majice koje nosi njegov lik, a da je sve drugo netačno. Pre svega motiv da napravi „Fejsbuk“. „Može li Holivud da shvati da jednostavno može da postoji želja da se nešto napravi, a ne samo klišei o devojkama, parama i slavi“, upitao se.

Pravi Mark Zukerberg ima jednu devojku već sedam godina. Njegova ravnodušnost prema novcu, kako u njegovom portretu povodom proglašenja za „ličnost godine“ predočava „Tajm“, „gotovo je patološka“. Živi u kući koju rentira. Sasvim je zgodan i sportski građen momak, za razliku od filmskog karakušljivca koji stalno ispaljuje verbalne strele da bi sakrio o čemu razmišlja. Radni, brzomisleći i brzogovoreći manijak jeste.

Da li je, da bi uspeo, gazio obećanja i izdavao prijatelje, i da li je autentičnost sa stvarnim likovima i događajima obavezivala autore ovog nesumnjivo dobrog filma? Dokumentarnost nije obavezna u umetnosti, ali čini se da prevelika distanca prema činjenicama kad je reč o još živim ljudima i događajima – ipak više zbunjuje nego što prosvetljuje.

Milan Mišić

objavljeno: 18.12.2010.

Nastavak na Politika...