Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sila sa više obzira
Admiral Majk Malen nagovestio novu ratnu doktrinu Amerike, po kojoj je „meka sila” važnija od one koju donosi oružje
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 7. marta – Izbegavanje rata podjednako je važno kao i pobeda u njemu, a Amerika svoju vojnu silu mora da koristi sa mnogo više obzira, glavni su elementi nove ratne doktrine Amerike, koju je, u nekoliko prošlonedeljnih govora, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skicirao ovdašnji prvi vojnik, načelnik Združenog generalštaba oružanih snaga, admiral Majk Malen.
Malen, kome funkcija po ustavu daje i status glavnog vojnog savetnika predsednika, izneo je i novi pogled na ulogu armije u spoljnoj politici, a novi pristup je očigledno rezultat iskustava iz bezmalo pune decenije ratovanja u ovom veku, u Avganistanu i Iraku. Avganistansko vojevanje, započeto 2001, već je na putu da po trajanju nadmaši američki rat u Vijetnamu, gde su borbene operacije vođene od 1965. do 1975.
Po admiralu Malenu, Avganistan je upravo primer rata u kome cilj nije poraz neprijatelja, nego „uspeh naroda". U takvom ratu „manje je bolje".
On je poručio i da američke pobede „u sadašnjim i budućim ratovima" neće biti ni brze ni odlučujuće (nije pominjao nekadašnju mantru o „širenju demokratije" i „eliminisanju snaga zla"). „Mi ćemo pobediti, ali samo tokom vremena... To će manje ličiti na nokaut, a više na oporavak od bolesti."
Poruke admirala Malena protumačene su ovde i kao prilagođavanje „Pauelove doktrine" – pristupu ratovima koji je definisao general Kolin Pauel na istoj funkciji kao i Malen danas – posle rata u Persijskom zalivu 1991. On je tada obrazložio da bi američka vojna sila morala da bude upotrebljena samo tamo gde postoji široka podrška za vojnu akciju, pri čemu treba upotrebiti veliku silu da bi se ostvarila brza pobeda.
Kasnije, bivši državni sekretar za odbranu Donald Ramsfeld to je prepakovao u doktrinu „šokiraj i zaprepasti", a pod predsednikom Bušom mlađim od Pauelove doktrine nije ostalo praktično ništa.
Admiral Malen svoje stavove nije, istina, opisao kao „doktrinu", ali oni su u ovdašnjim medijima doživljeni upravo tako. Prema prvim reakcijama, o tome među vojnicima zasad nema konsenzusa: po jednima to je recept za beskonačno vojevanje u okruženju neprijateljski raspoloženog stanovništva, dok je po drugima to najbolji pristup za borbu protiv radikalizma na ratištima kao što su Avganistan, Irak, Jemen i Pakistan (u poslednje dve države, Amerika zvanično ne vodi ratne operacije).
Nova doktrina se, može se reći, već isprobava u tekućoj ofanzivi na jugu Avganistana, započetoj 13. februara. Ona je, naime, unapred najavljena, izostali su „tepih bombardovanje" i raketna artiljerijska priprema, vodi se računa da ne bude civilnih žrtava (mada ih uprkos tome ima).
„Bojno polje nije više nikakvo polje, ono je u glavama ljudi", poručio je takođe admiral Malen, a ono što je u njegovom pristupu ovde dočekano kao najkontroverznije jeste stav da vojnici treba više da rizikuju, ne da bi nadjačali protivnika, nego da zaštite civilno stanovništvo.
Veliku pažnju privukle su i Malenove poruke po kojima rat više nije samo „nastavak diplomatije drugim sredstvima" – po klasičnoj definiciji ovo drugo se primenjuje kada omane prvo – već da„meka" i „tvrda" sila treba da se međusobno dopunjavaju „u haotičnom procesu međunarodnih odnosa". „Strategija i mere kojima se sprovodi treba da budu u neprestanoj borbi jedno s drugim, u stalnom međusobnom prilagođavanju."
Još su zanimljivije njegove ocene da je „spoljna politika SAD pod prevelikim uticajem vojske, previše zavisna od generala i admirala koji su na čelu naših prekomorskih komandi, a nedovoljno od Stejt departmenta".
To se vidi i po neskladu u budžetima: Pentagonu je ove godine namenjeno 708 milijardi dolara (plus ratni troškovi), a Stejt departmentu 52 milijarde, što uključuje i američku pomoć inostranstvu.
Redefinisanje Amerike kao „sile sa više obzira" proces je inače koji je započet sa stupanjem na dužnost predsednika Baraka Obame, čiji je strateški pristup da drugačiji svet zahteva i drugačiju Ameriku: zemlju koja će, uprkos svojoj superiornosti, više da se rukuje nego da pokazuje (i upotrebljava) pesnicu.
To se, međutim, na mnogo mesta ovde pre doživljava kao slabost nego kao snaga, a izvan Amerike više kao iznuda nego kao izbor.
Milan Mišić
[objavljeno: 08/03/2010]
