Izvor: Studnel.com, 07.Maj.2015, 21:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seobe studenata
Uoči svetog nam praznika Prvomajskog ražnja sretoh prijatelja iz detinjstva, koji se već oprobao u čišćenju bazena po Vašingtonu, specijalizirao selidbe i uvežbao desni kroše, poput Mejvedera, zahvaljujući pijanim Meksikancima radeći i kao obezbeđenje u jednom hood noćnom klubu u Vašingtonu. Dok je u Americi bio na samom dnu društveno-hijerarhijske lestvice, u Nišu je mogao da postane creme de la creme društva da je položio još deset >> Pročitaj celu vest na sajtu Studnel.com << ispita na Pravnom fakultetu. Ali odbio je da bude krem dela krem i odlučio je da ove godine ode bespovratno u Ameriku i postane šofer dela šofer američkog hard truck-a. Dečko koji je obećavao, sa prosečnom ocenom preko 8,5 na Pravnom, postaće kamiondžija i debeo.
Verujem da je sudbina većine studenata u Srbiji slično predodređena, što zbog ekonomske kataklizme, što zbog negativne selekcije u okviru radne jedinice, što zbog sve veće popularnosti Work and travel agencija. Niko više ni ne priča o sezonskim poslovima u Srbiji, ili o poslovima uopšte. Izgleda da definitivno više nema mesta za konobare i šankere ili su svi inficirani letargijom pa ne vide radna mesta. Glavni problem je što nam ti sezonski poslovi u Americi ili bilo gde u inostranstvu postaju životna opredeljenja i profesije. A šta radi srpski student na Uranku? Hvata zjale i krpelje umesto transparenata. Podmazuje skaru dok Džon Nezbitovci podmazuju profesore i stranačke moljce. I dok je on raspalio skaru ode mu radno mesto. Umesto da je nosio parole, on je ceo dan nosio gajbe piva, a posle je i sam bio nošen. Totalno pogrešna percepcija ovog međunarodno značajnog praznika, koji je proslavljen u roštiljskom dimu umesto u protestnoj šetnji i pokušaju da se stane na put ovoj beskrupuloznoj vlasti.
Foto: www.bizlife.rs
Vratimo se malo na statističke podatke o onim mladim ljudima sa onim bezvrednim papirima što ih zovu diplome. Podaci Nacionalne službe za zapošljavanje kažu da u Srbiji trenutno ima 650 000 nezaposlenih, među kojima 202 000 starosti do 30 godina, a čak 20 000 njih je sa fakultetskim papirom. Ali ne, roštilj nam je slađi od radnog mesta, a i šta mi tu možemo. Možemo svašta, jer su studenti oduvek bili podstrekači promena i udarna pesnica društva. Nije ovde reč samo o diplomama, već je reč i o tome što svake godine dolazi do degradacije neke profesije i procvata birokratije.
Vlada ove zemlje je gluva za Nišvil, slepa za pozorišne festivale, paralizovana kriminalom, hendikepirana za studente povratnike, nemušta za razgovore sa rektorima, prorektorima Univerziteta i prosvetnim radnicima. Svake godine sve više i više političkog kljuvanja, a sve manje i manje šansi. Imperativ srpskom studentu je – završi studije i uz neku vezu se zaposli u javnom sektoru, pa makar radio i u call centru u opštini, ili beži van zemlje pa se snalazi. Ton ove rečenice je tako depresivan i ona tako surovo opisuje mentalno stanje mladih. Stanje očaja i beznadežnosti, dezorijentisanosti i anksioznosti u ovom društvenom kolapsu.
Problem našeg društva je što se ono isuviše bavi političkim akterima i njihovim izjavama, a premalo samim sobom i vizijom svojeg budućeg Ja. Suština je da treba da nas boli stražnje debelo meso ko je ministar kog resora jer on nije ništa drugo nego sluga narodu (minister, lat. – sluga). Naš problem je i što su nam životi duboko ispolitizovani i što isuviše verujemo medijima koji su se pretvorili u političke kerove, zvečke za odrasle, prenosioce izjava i zamagljivače realnosti, a sve zbog toga što od te iste realnosti tražimo spas u TV programu. Kad kažem da su nam životi ispolitizovani mislim na to da uprkos smanjenju penzija (u inostranstvu osnovno ljudsko pravo) i kresanju plata, više od 50 odsto stanovništva i dalje veruje vladajućoj partiji. Pa šta su nam oni pa da im toliko verujemo?
Foto: www.vaseljenska.com
Apropo statusa studenata, izgleda da ne samo da ministeri već i čitav narod ne shvata koliko je važno zadržati mlade intelektualce, koliko su fakultetlije značajne za ekonomski prosperitet naše državice i revitalizaciju privrednog sektora. Kako je moguće da elektrotehničari i IT stručnjaci u Srbiji ne vrede ništa, a da u inostranstvu dobijaju međunarodna priznanja. Ono što posebno boli studentski stalež je i to što su ga u poslednje vreme okarakterisali novom neradničkom klasom, neshvatajući značenje sredinskog hendikepa i pribegavajući generalizacijama njoj nauštrb.
Najviše studentskih emigranata je sa diplomom medicinskog, stomatološkog, elektrotehničkog i ekonomskog fakulteta, a ukoliko se ovakva demotivišuća politika po studentske snage nastavi prerašće sve ovo u jednu veliku seobu studenata, koja će prvenstveno započeti iz manjih gradova od Beogradske bare, poput Niša, Kragujevca i Leskovca. E, onda će svi napori da se studentska klasa vrati biti zadocneli, jer će ona već u inostranstvu zasnovati svoje porodice i neće hteti da se seli odande gde je njeno znanje priznato, vrednovano i poštovano. Tad ćemo prestići Gvineu Bisao po odlivu mozgova, predsednik će nam steći titulu doktora i promenićemo naziv države u Dr Srbija. Kad može jedna afrička zemlja da se zove Dr Kongo, pa može vala i Srbija!
odliv mozgovastudentistudentski standard1 majseobework and travel
Pogledaj vesti o: Vašington
