Izvor: Politika, 22.Apr.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruže za Linkolna
Od četiri ubistva američkih predsednika, samo je atentat u Fordovom pozorištu imao jasnu „političku pozadinu”
Od našeg stalnog dopisnika
Milan Mišić
Vašington – Ispred najčuvenijeg američkog pozorišta oko četiri popodne su redovi đaka: dok jedni ulaze, drugi izlaze. Pored teatra, to je i muzej i živa istorija. Fasada pozorišne zgrade, ali i njena okolina, u staroj četvrti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vašingtona, kao da se nisu menjali u poslednjih 146 godina: na njoj je još, pored ulaza, natpis da se predstava na galeriji može gledati za 25 centi…
Ispred pozorišta smo bili 15. aprila, na dan kada je, u 7.22, u zgradi preko puta, nekadašnjem jeftinom hotelu, preminuo 16. predsednik SAD, 56-godišnji Abraham Linkoln. Posle devetočasovne agonije, pošto ga je prethodne večeri, tačno iznad bine, u njegovoj loži u ovom pozorištu, jednim metkom u glavu ustrelio glumac Džon Vilks But.
Ispred ulaza je komemorativni venac povodom te istorijske tragedije iz 1865, i prvog ubistva jednog predsednika tada još mlade nacije. Položila ga je Uprava nacionalnih parkova koja brine i o zdanju „Fordovog teatra”. Ispod venca, na tamnocrvenom pločniku, neko je ostavio i buket od šest belih ruža, sa karticom na kojoj piše „On sada pripada večnosti” – rečima koje je, pored samrtne postelje, u momentu kad je prestalo da kuca Linkolnovo srce, izgovorio njegov ministar rata Edvin Stenton.
Na kartici je i naslov čuvene poeme Volta Vitmana, legendarnog američkog pesnika (i Linkolnovog savremenika): „O, kapetane, moj kapetane”.
Državni venac je položen ispod Linkolnovih nogu, u podnožju velike skulpture u Linkolnovom memorijalu, velikom zdanju od mermera napravljenom u stilu dorskog hrama antičke Grčke, na samom početku Nacionalnog mola, velikog parka u srcu Vašingtona, na čijem drugom kraju je monumentalno zdanje Kapitola, američkog Kongresa.
Na Molu su memorijali još dva predsednika: masonski obelisk u čast prvog, Džordža Vašingtona, i spomenik-hram trećeg, Tomasa Džefersona. Obojica su bili „očevi nacije”, učesnici skupa na kojem je doneta Deklaracija o nezavisnosti 13 kolonija od Britanije, ali je Linkolnu ipak dato specijalno mesto. Možda zato što je on naciju proveo kroz njeno najveće iskušenje – Građanski rat – i Sjedinjene Američke Države sačuvao cele uspevši da silom poništi secesiju Konfederacije robovlasničkog juga.
Linkoln se danas smatra jednim od najvećih među 44 američka predsednika. Možda delom i zbog toga što je ubijen samo pet dana od kako je završen taj rat, možda i zato što je bio prvi predsednik koji je u pravom smislu reči ostvario „američki san” – rođen u kolibi od drveta, dospeo je na najviši položaj u državi, poslednje sate proveo u sobi u kojoj je odsedala sirotinja – a možda i zato što je u sudbonosnoj krizi pokazao šta znači biti vođa.
Od četiri dosad uspela atentata (bilo je i šest neuspelih) na američke predsednike (Linkoln 1865, Garfild 1882, Mekinli 1901, Kenedi 1963) samo je onaj na Linkolna imao jasnu političku pozadinu (Garfilda je ubio mentalno poremećeni službenik, Kinlija jedan anarhista, a Vorenova komisija je utvrdila da je Li Harvi Osvald, pucajući u Kenedija, delovao sam).
Linkolnov ubica Džon Vilks But, sa osmoro saučesnika, imao je plan da likvidira ceo državni vrh, ne bi li se u potonjem haosu koji je očekivao, Unija raspala i time vaskrsla poražena secesionistička Konfederacija.
But je 12 dana posle atentata pronađen i u okršaju sa jednom četom konjice ubijen. Ostali su pohapšeni i osuđeni pred vojnim sudom: četvorica su obešena, ostali su robijali. Ali uprkos tome što je sve bilo jasno, još je u opticaju nekoliko teorija zavere. Po jednoj u ubistvo je bio umešan i tadašnji potpredsednik, po drugoj u zaveri je učestvovalo najmanje 11 kongresmena, dok treća tvrdi da su Linkolnovu likvidaciju naručili moćni bankari i bogati plantažeri pamuka…
„Linkolnovo ubistvo za mene je najtužnija priča američke istorije”, kaže nam, u posebnom, hodajućem brifingu od Bele kuće do Fordovog teatra, priređenom za grupu stranih novinara, Entoni Pič, autor popularne knjige o atentatu čiji je naslov „Ubili su tatu namrtvo” (reči Linkolnovog sina posle vesti o smrti oca).
Gospodin Pič nas je svojom rečitom naracijom vratio u Linkolnovo vreme, vreme kada se Sikret servis (tajna služba) bavio samo hvatanjem falsifikatora dolara, kada je predsednik mogao da bez pratnje, sa prijateljem šeta po Vašingtonu ili da izađe na kapiju Bele kuće da bi sačekao kolportera sa svežim novinama…
Linkoln je, kaže nam, bio svestan da mu mnogi rade o glavi, u fioci njegovog radnog stola je, kad se to dogodilo, pronađena i koverta u kojoj su bila pisma sa pretnjama da će biti likvidiran, ali je odbio karantin. Smetali su mu čak i gardisti na konjima koji bi pratili njegovu kočiju, kad bi iz Bele kuće odlazio u onu sopstvenu, nekoliko kilometara severno od Vašingtona, gde je voleo da provodi vrele letnje dane.
------------------------------------------------------
Poema o Linkolnu
Potražio sam Vitmanovu poemu o Linkolnu, čiji je naslov bio na kartici sa buketom ruža. U prepevu Dragana Purešića, prva strofa glasi:
„O, kapetane moj! Naš prođe strašni put;
Dobili smo što smo hteli, nesta talas ljut.
Luka je tu, i zvona su, oduševljeni ljudi;
Dok oči prate broda pramac, junačke mu grudi.
Al’ srce! Srce! Srce! O!
Teče krv ko crven med,
Na palubi gde kapetan leži hladan, bled.
objavljeno: 23.04.2011.
.jpg)
