Izvor: Politika, 20.Mar.2013, 13:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat u Iraku nije bio samo Bušov
Na desetogodišnjicu invazije na režim Sadama Huseina, podsećanja da za nju nisu bili samo konzervativci već praktično cela Amerika
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Na današnji dan pre tačno 10. godina, u 5.35 ujutru po lokalnom vremenu, pripadnici Treće pešadijske divizije i Prvog ekspedicionog korpusa marinaca američke vojske iz Kuvajta ušli su u Irak, čime je počeo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << takozvani Bušov rat, jedan od najkontroverznijih u američkoj istoriji.
Dok su invazione snage započinjale svoje napredovanje ka Bagdadu, koji će pasti posle tri nedelje, američki predsednik Džordž Buš se istovremeno, uveče 19. marta po vašingtonskom vremenu, obraćao naciji, pre toga već dobro pripremljenoj za operaciju svrgavanja Sadama Huseina. Cilj rata, obrazložio je predsednik u kratkoj besedi od samo 500 reči, jeste da se „Irak razoruža, da se njegov narod oslobodi i da se svet odbrani od strašne opasnosti”.
„Mi ćemo Iračanima doneti slobodu i mi ćemo pobediti”, zaključio je on.
Osam godina, osam meseci i tri nedelje kasnije, u decembru 2011, Amerikanci su se povukli. Za to vreme srušili su jedan brutalan režim, ali jednu pre rata ipak stabilnu zemlju ostavili u ruševinama. Neto rezultat je da je Amerika iz tog rata izašla iznutra slabija nego što je ušla i da je odnos snaga na strateški važnom Bliskom istoku za nju danas nepovoljniji nego što je bio.
Irak je demokratija samo na papiru, politički sistem čija su babica bili Amerikanci zacementirao je sektaške podele, Iraku je danas najvažniji strateški partner i najuticajniji faktor u njegovoj unutrašnjoj politici, geostrateški protivnik Amerike – Iran.
I sve to uz veliku cenu u novcu, životima i izgubljenom ugledu. Rat, koji je, uzgred, vođen „na kredit”, koštaće američku blagajnu, kad se uzmu u obzir i obaveze koje tek dospevaju, oko 4.000 milijardi – četvrtina bruto nacionalnog proizvoda. Poginulo je 4.442 američka vojnika, a ukupan broj žrtava rata, direktnih i posrednih, meri se brojem od 600.000.
„Amerikanci su učinili sve da Irak bude ruiniran”, preneo je juče „Njujork tajms” u reportaži iz Bagdada povodom desetogodišnjice reči jednog svog sagovornika sa bagdadske pijace.
Da je rat bio uzaludan, a pogotovo bespotreban, danas je američki konsenzus. Ali mnoštvo povodom ove nesrećne godišnjice objavljenih medijskih tekstova, priloga istoričara na komentatorskim stranama i dosad objavljenih knjiga, ukazuje i da to nije bio samo „Bušov rat”, niti se u njega ušlo samo zato što je grupa uticajnih jastrebova, istaknutih pripadnika elite „neokonzervativaca”, manipulisala obaveštajnim činjenicama i predsednika ubedila da interveniše. Naprotiv, to je bio sveamerički konsenzus. Ne treba zaboraviti da su se za rat protiv Sadama Huseina izjasnile obe partije u Kongresu i da su za to, sa retkim izuzecima, navijali i kontrolori ovdašnje demokratije, slobodni mediji.
Svrgavanje Sadama Huseina, koga su američke trupe poštedele u Prvom zalivskom ratu u zimu 1991, u kojem su iračke trupe proterane iz Kuvajta koji su okupirale, postala je zvanična američka politika još 1988, kada je u Beloj kući bio Bil Klinton. On je potpisao „Zakon o oslobađanju Iraka” koji je pre toga velikom većinom usvojen u oba kongresna doma. Taj zakon je doduše predviđao da iračkog diktatora svrgnu domaći disidenti, a da Ujedinjene nacije osnuju specijalni tribunal, po ugledu na onaj za bivšu Jugoslaviju, koji bi sudio lideru i njegovim doglavnicima.
Ima i dokaza da je i Klinton tražio izgovor da započne invaziju: general Hju Šelton, tadašnji načelnik Združenog generalštaba, jednom prilikom je rekao da ga je jedan član vlade (tvrdi se da je to bila šefica diplomatije Madlen Olbrajt) pitao može li da se sredi provokacija u kojoj bi jedan niskoleteći američki avion oborila iračka protivvazdušna odbrana, što bi bio povod za objavu rata. Drugi smatraju da je još od 1992. pitanje glasilo ne „da li” nego „kada” udariti na režim.
U proleće 2003. situacija je međutim bila bitno drugačija: strah od terorizma posle 11. septembra 2001. bitno je promenio američku optiku procene rizika, pa su obaveštajne fabrikacije o tome da Irak poseduje „oružje za masovno uništenje” koje bi mogao da stavi na raspolaganje Al Kaidi padale na plodno tle. To je povećalo uverljivost argumenata za rat koje je iznosila grupa tvrdih konzervativaca oko predsednika Buša: pre svih potpredsednik Dik Čejni i šef Pentagona Donald Ramsfeld. Njihove teze zdušno su prihvatili i mediji, koji se ovih dana podsećaju da su odbijali tekstove i komentare čak i svojih novinara koji nisu bili „na liniji”.
Danas se takođe konstatuje ono što je shvaćeno i ranije, mada nije postalo zvanična politika: da je trebalo povući se čim je režim svrgnut i uređivanje zemlje prepustiti Iračanima. Umesto toga, Vašington se opredelio za „izgradnju nacije” i „uvođenje demokratije” od čega su najmanje profitirali Iračani, ali jesu američki vojnoindustrijski kompleks, novi sektor privatnih vojski i drugih preduzimači koji su angažovani za mnoge poslove. Irak je postao rupa u koju su stalno dosipane milijarde dolara. Kad bi se sve nazivalo pravim rečima, irački rat bi bio i najveći korupcionaški skandal u američkoj istoriji.
Danas je u Bagdadu, gde je najveća ambasada SAD na svetu, samo 220 američkih vojnika, kao poslednja linija odbrane američke oaze u nekadašnjoj „Zelenoj zoni”, samom središtu iračke prestonice. Da li su naučene skupo plaćene lekcije? Zasad se čini da jesu: bar sa Barakom Obamom – Amerika ne srlja u nove intervencije, iako iskušenja za to ima. Najbliže je u iračkom susedstvu, u Siriji...
-------------------------------------------------------------------
Desetine mrtvih u napadima
Bagdad – Uoči desetogodišnjice američke invazije na Irak, juče su se u pretežno šiitskim četvrtima Bagdada dogodile serije eksplozija u kojima je poginulo najmanje 50 osoba, a na desetine je ranjeno, saopštili su irački zvaničnici.
Eksplozije najmanje sedam automobila bombi, uglavnom pored malih restorana, puteva i autobuskih stanica, dogodile su se u razmaku od sat vremena.
Iako niko nije preuzeo odgovornost za napad, ali način napada odgovara Al Kaidi u Iraku, navela je agencija AP, dok AFP prenosi da sunitski ekstremisti najčešće za mete imaju šiitske civile i pripadnike iračke vlade, u cilju destabilizacije zemlje.
Snage bezbednosti pojačale su kontrole na punktovima posle napada i zatvorile ključne puteve.
Milan Mišić
objavljeno: 20.03.2013.
.jpg)
