Izvor: Politika, 21.Dec.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat nije za bogate
Kompozicija „Srećan sin” svojevrsna je kritika američke elite spremne da zagovara ratove, ali ne i da u njima učestvuje
U trenutku kada se svet našao na samoj ivici novog velikog oružanog sukoba i kada vlasti u Vašingtonu na sve načine pokušavaju da pažnju svojih sugrađana preusmere sa domaćih problema na eventualne vojne uspehe (u stvari neuspehe), negde daleko od domovine, kompozicija „Srećan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sin” („Fortunate son”), američke grupe „Kridens klijervoter rivajvel” („Creedence Clearwater Revival”), iz 1969, prosto se sama nametnula za novo preslušavanje.
„Srećan sin” predstavlja svojevrsnu kritiku američke elite koja je uvek bila spremna da zagovara ratove, ali se i te kako čuvala da sama u njih bude upletena. Drugim rečima, na borbene položaje šalju se deca običnih ljudi, radnika, seljaka, ali nikako i oni čiji roditelji imaju bankovne račune na dolarske sume izražene sa mnogo nula...
Ovde nije reč o klasičnoj antiratnoj kompoziciji, jednoj od onih koje su se stvaraocima nametnule kao tema inicirana tadašnjim američkim ratovanjem u Vijetnamu. „Srećan sin” je, u stvari, bila neka vrsta opomene da u demokratskoj državi, kakvom sebe smatraju SAD, ipak nisu svi jednaki. I da se ta nejednakost „kupuje” ličnim bogatstvom, čime pojedincima otvara horizonte koji su za druge zauvek samo u domenu mašte.
Džon Fogerti, kompozitor i član benda KKR izjavio je jednom za ugledni muzički časopis „Rolingstoun” da je inspiraciju za „Srećnog sina” našao u velelepnoj svadbi Dejvida Ajzenhauera i Džuli Nikson, unuka Dvajta Ajzenhauera i kćerke Ričarda Niksona, dvojice američkih predsednika: „Džuli se sve vreme muvala oko Dejvida i sve vreme si mogao da osetiš da to dvoje nikada neće biti upleteni u bilo kakav rat.”
„A te 1968. većina u zemlji bila je ubeđena da je moral naših trupa u Vijetnamu na izuzetno visokom nivou, dok je čak 80 odsto Amerikanaca podržavalo taj sukob. Ipak, nas nekolicina, koji smo stvari posmatrali iz blizine (Fogerti je ratni veteran), znali smo da nam predstoje velike nevolje.”
Vijetnamski rat bio je jedna od glavnih tema takozvanih protestnih pevača u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka. „Premlad za glasanje, a dovoljno star za ratovanje”, bila je osnovna poruka koju su mnogobrojnoj rok-publici slali muzičari, i u SAD i u Evropi.
Česte demonstracije protiv odlaska u daleke azijske džungle gde je život sve vreme visio o koncu, hapšenje antiratnih aktivista, pa i nasilno slanje u ratno područje, postali su u jednom trenutku američka svakodnevica. Ali istovremeno i velika mora, jer ostatak sveta, posebno onaj njegov deo koji se dičio demokratskim uređenjima, nije mogao da prihvati ovakvu metodologiju – ratovanja radi ratovanja.
Kada kaže: „Poneki ljudi su rođeni da mašu zastavom.
Zastava je crvena, bela i plava. I kada orkestar počne da svira ’Pozdrav vođi’, topovske cevi se usmere ka tebi, Bože”, autor jasno stavlja do znanja da on boje državnog znamenja identifikuje i sa svakim Amerikancem ponaosob, budeći na taj način kod slušaoca nemalu dozu patriotizma. Ali opet sa izvesnom zadrškom, jer i patriotizam ima svoju cenu, koju će, naravno, platiti oni koji nisu pripadnici finansijske i neke druge slične elite.
Ipak ono što se kasnije desilo sa kompozicijom „Srećan sin” izašlo je iz okvira politike. Naime, delo Džona Fogertija preuzeli su komercijalni mešetari i ono je postalo jedna od najkorišćenijih tema za najrazličitije reklamne kampanje uključujući i farmerice marke „Rengler”.
Na taj način poruka pesme potpuno je bačena u drugi plan i mnogi Amerikanci su je i doživeli kao reklamni slogan, a ne kao opomenu. Po nekima, to je učinjeno upravo iz razloga što je „Srećan sin” pokrenuo mnoga pitanja na koja birokrate u Vašingtonu nisu imali prave odgovore.
Sam Fogerti nije mogao mnogo šta da učini da spreči komercijalizaciju svoje pesme i na kraju se pomirio sa takvim njenim tretmanom. Ali i takav stav postao je – poruka.
Srećan sin
Poneki ljudi su rođeni da mašu zastavom
Zastava je crvena, bela i plava
I kada orkestar počne da svira: „Pozdrav vođi”
Topovske cevi se usmere ka tebi, Bože
To nisam ja, ne
Ja nisam senatorov sin
To nisam ja
Nisam od onih koji imaju sreće, ne
Pojedinci su rođeni sa srebrnom viljuškom u ruci
Bože, zar se sami ne služe, oh
Ali kada poreznik dođe na vrata
Bože, kuća im izgleda kao na rasprodaji, da
To nisam ja, o ne
Nisam ja te sreće, ne
Neki ljudi naslede zvezdane, blistave oči
Da, takvi te šalju u rat, Bože
A kada ih pitaš: „Koliko moramo da se trudimo?”
Njihov jedini odgovor je: „više, više, više”
To nisam ja, o ne
Ja nisam vojnički sin
Nisam to
Nisam ni srećković
Ne ja
Ja nisam neko ko ima sreće, ne ,ne…
Slobodan Samardžija
objavljeno: 22.12.2014.
