Izvor: Politika, 26.Sep.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rano je za rukovanje
Zašto iranski predsednik nije iskoristio istorijsku priliku da se u zgradi UN sretne sa Obamom
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Ništa od nagoveštenog dramatičnog proboja u Njujorku. Predsednik Irana Hasan Rohani se rukovao i razgovarao sa predsednikom Francuske Fransoa Olandom, imao sastanak i sa direktorkom Međunarodnog monetarnog fonda Kristinom Lagard, ali nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << došao na ručak koji je za šefove delegacija u utorak priredio generalni sekretar UN Ban Ki Mun.
Taj ručak je trebalo da bude idealna prilika za njegovo istorijsko rukovanje sa američkim predsednikom Barakom Obamom, posle više od tri decenije u kojima su SAD satanizovane, dok je Iran u američkim kalkulacijama bio „odmetnuta država”.
Za neformalni susret (a ne zvanični sastanak – obe strane su od početka smatrale da je za to rano) bila je američka strana koja je to pustila i u javni opticaj kao „mogućnost”, po svoj prilici podstaknuta iranskom „ofanzivom šarma”, kako je u medijima opisana serija izjava iranskog predsednika, njegovih intervjua američkim medijima, i onim što je „Njujork tajmsu” izneo jedan bliski savetnik iranskog rukovodstva, a u kojima je sugerisana spremnost Teherana da pregovara o svom nuklearnom programu.
Američki funkcioneri sada objašnjavaju da odbijanje ponude za predsedničko rukovanje ne znači mnogo za konačni ishod tih pregovora (koji će na neki način početi već danas, na sastanku ministara inostranih poslova pet velikih sila i Irana), ali analize onoga što je za govornicom Generalne skupštine izneo Rohani pokazuju da put do sporazuma neće biti lak.
On je, naime, ponovio da Iran insistira na pravu da obogaćuje uranijum, uz istovremeno uveravanje Zapada da je posedovanje nuklearnog oružja u suprotnosti sa „verskim i etičkim uverenjima” njegove zemlje. U isto vreme, međutim, ponudio je da otkloni „sve razumne brige” oko nuklearnog programa.
Dakle,„i jare i pare“. Američko tumačenje ovoga jeste da „Iran svakako neće da pregovara javno”, ali je nesumnjivo da će traženje kompromisa biti mukotrpno. Iranska strategija, po svoj prilici, jeste da zasad ne pravi bombu, ali da zadrži potencijale da je, ako to proceni neophodnim, proizvede.
To se vidi i po činjenici da nadvlačenje sa Zapadom o njegovom nuklearnom programu traje već deceniju i da je u međuvremenu stigao do tehnološkog praga na kojem uranijum obogaćuje do 20 procenata, od čega je do materijala za bombu samo mali korak.
Da li će se pregovori sada svesti na pogađanje o procentu obogaćivanja, čime bi Iran mogao da odbrani „svoje pravo” na proizvodnju nuklearnog goriva, ostaje da se vidi.
Ali da je Rohani uneo novi ton u celu debatu, niko ne spori. Iako je u svom govoru ponovio sve glavne optužbe Irana na račun SAD, njegovo izlaganje je bilo u velikom kontrastu sa prošlogodišnjom retorikom (i onom iz prethodnih godina) njegovog prethodnika Mahmuda Ahmadinežada. Novi iranski lider nije, naprimer, ni pomenuo Izrael, a kamoli zapretio da će ga „izbrisati sa lica zemlje”, niti je tvrdio da je holokaust „izmišljotina”.
Rohanijev prvi nastup na svetskoj sceni ipak je najavio izvesno otopljavanje, a izostanak rukovanja, koji je ovde ipak neka vrsta udarca Obami (i njegovim savetnicima koji su se za to zalagali), dodatno se pravda uveravanjima javnosti da „Iranci imaju unutrašnju dinamiku sa kojom treba da se nose”.
Rohani bi da se rukovao, prema ovoj tezi, bio izložen kritikama domaćih konzervativaca, a u krajnjem ishodu, iako je on bivši nuklearni pregovarač, nuklearna politika je u rukama vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Hamneija.
Milan Mišić
objavljeno: 26.09.2013
Pogledaj vesti o: Nju Jork
