Izvor: Politika, 04.Jun.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvoborac hipi revolucije
Veliki „scenski mag”, poznati TV i filmski producent, reditelj i scenarista kaže da ga je životu „na više koloseka“ naučilo detinjstvo u Indiji, medije je zavoleo u Americi, a njegova samostalnost je očev uticaj
Živeo je u Indiji, SAD, Kanadi i Švajcarskoj (da ne pominjemo Srbiju i Crnu Goru), putovao po celom svetu, ali, tvrdi Stanko Crnobrnja, najprijatnije uspomene vezuju ga za Ameriku, posebno za glavni grad Sjedinjenih Država.
– Najlepše se osećam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Vašingtonu. U njemu sam živeo svoje gimnazijske i studentske dane i, evo, moj primer je potvrda pravila da vas ti,često najlepši, dani u životu trajno vezuju i za mesto u kojima ste ih proživeli. Volim i Dirfild Bič, gradić na Floridi, na obali Atlantskog okeana, kao iz filmova:jedna škola, jedna ambulanta, jedna vatrogasna kola, i predivna, ogromna, peskovita plaža iz snova. Raznovrsni ljudi, iz svih krajeva sveta, koji su tu došli samo sa jednom idejom: da žive opušteno, bez stresova. Zamislite tu količinu dobrih vibracija! – kaže poznati televizijski i filmski producent, pisac, reditelj i scenarista čije su originalne ideje i smeli scenski poduhvati nebrojeno puta označavali presedan ili prekretnicu u televizijskoj i filmskoj režiji i produkciji velikih festivala.
Smatraju ga jednim od najcenjenijih teoretičara vizuelnih medija u svetu. Za njegovo ime se vezuju neke od najpopularnijih (i nagrađivanih) domaćih TV emisija i serija (Nedeljom po podne, Specijalna redakcija, Beograd noću, Petkom u 22, Od našeg dopisnika, Vila Marija...), a potpisao ih je više od 1.100, kao i velike manifestacije u zemlji (poput MESAM-a, FEST-a, BEMUS-a, Jugovizije, Beovizije, Univerzijade...) i inostranstvu. S kojima se najviše pomučio, a na koje je posebno ponosan?
Kiša upropastila Čolin koncert
– Najviše problema u velikim produkcijama, koje se često događaju pod otvorenim nebom, obično donose prirodne nepogode, viša sila, kako se to kaže. Kiša, vetar, oluja. Na to ide i nestanak električne energije, i onda eto prave muke! – podseća naš sagovornik. – Bilo mi je žao, recimo, prošle godine na Koševu, u Sarajevu, kad je kiša zapretila da prekine veliki koncert Zdravka Čolića.Prvi na tom mestu posle 30 godina, mada je i u ono vreme upravo kiša sprečila da se tadašnji koncert završi po planu. Strepnja, Zdravkova i cele naše ekipe, bila je neka vrsta mučnog stanja, ali valjda je ta koncentrisanja želja svih da ne bude nepogode, dovela do toga da kiša stane dva minuta pred koncert i da počne ponovo da pada tek deset minuta posle kraja koncerta!
Posebno sam ponosan na svoju režiju „Jugovizije”u Zadru 1990. godine, kada je pobedila tinejdžerka Tajči.To je bio momenat kada sam, uvođenjem sasvim novih režiserskih metoda i tehnika, režiju, dizajn i medijski jezik velikog scenskog spektakla definitivno doveo na sam vrh tadašnje evropske produkcije. To je bila prekretnica u režiji ovakvih manifestacija, ne samo kod nas, već i na nivou „Evrovizije”. Od sedišta EBU (Evropske radiodifuzne unije) u Ženevi tada sam dobio najviše pohvale za to kako je događaj osmišljen i režiran – kaže Crnobrnja.
Istovremeno i primećuje:
– Ali najbolje je bilo to što sam, uz ekipu vrhunskih profesionalaca iz cele tadašnje Jugoslavije, imao priliku da doživim i vrhunsku radost upravo kroz slobodno upravljanje sopstvenom maštom i medijskom kreacijom.
Krenuo putem kojim se ređe ide
Naš sagovornik nije samo veliki „scenski mag”: autor je tri igrana filma, nekoliko stotina kratkih filmskih i muzičkih video-klipova, osnivač i (su)vlasnik nekoliko medijskih organizacija i produkcijskih kuća u Beogradu, Torontu, Podgorici i Atini, utemeljivač i prvi direktor TV „Avala”, osnivač i dekan Fakulteta vizuelnih umetnosti u Podgorici, predavač na Fakultetu dramskih umetnosti na Cetinju i na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu... Mnoge sad već slavne TV ličnosti su to postale uz njegovu pomoć: Dina Čolić, Milan Erak, Voja Nedeljković, Vanja Bulić, Ivana Bojić... A ko je na njega najviše uticao?
– Moj profesor slikarstva, poznati američki slikar Leon Berkovič, Jevrejin poreklom iz Poljske, najviše je uticao na to da, već u petnaestoj godini, jasno shvatim čime želim da se bavim u životu. Bez ikakve dileme, posvetio sam se umetnosti, medijima, kulturi u najširem smislu.
A krenuo sam onim težim putem, kojim se ređe ide. Potpuno samostalno i slobodno, bez stalnog radnog mesta, bez partijskih i religioznih pripadnosti, bez priziva na nacionalno, geografsko ili teritorijalno. Tu slobodu u odluci dugujem svom ocu Bogdanu, koji je bio autentični revolucionar i progresivni levičar, sasvim posvećen humanizmu i dobrobiti svih ljudi na planeti – seća se.
– Takve poruke sam i ja ugrađivao u svoja dela. Jedna od najvažnijih je dobro poznata hipi maksima koja kaže: „Vodimo ljubav a ne rat!” Mislim, međutim, da će još jednom, ali definitivno, morati da dođe na red i ona osnovna revolucionarna parola:„Fabrike radnicima, zemlja seljacima”, jer upravo ovaj današnji sistem raspodele vrednosti i resursa, ne samo kod nas već i globalno, dovodi do beskonačnog niza ratova, kriza, sukoba i stradanja! – tvrdi Crnobrnja.
– Put koji sam odabrao kao petnaestogodišnjak dosledno sam prešao i uspeoda, samo uz pomoć sopstveneglave i ovih deset prstiju, dosegnem velika stvaralačka zadovoljstva, unapredim jezik medija kojim sam se bavio i kojim se bavim teorijski i praktično – kaže ponosno. – I sva ta iskustva i znanja, danas, u poodmakloj fazi tog puta, bez zadrške prenosim na mlađe generacije. Posle više od 40 godina tog i takvog putovanja, na kojem je pojam slobode bio moj najviši cilj, a ideja kreativnosti moja motorna snaga, mogu da kažem da je bilo odlično i retko zanimljivo. Svoju lično stečenu slobodu nikada nisam žrtvovao, niti straćio, a svoju kreativnost sam sve vreme unapređivao i ojačavao.
Gitarom protiv „hladnog rata”
Kažu da deca uspešnih i slavnih roditelja imaju samo dva izbora: da i sami postanu takvi, ili da se potpuno povuku u anonimnost. U slučaju Stanka Crnobrnje i njegovog brata Mihaila (Miše) nema dileme, obojica su postigli sam vrh u svojoj struci, a po čuvenju i nadmašili svog oca Bogdana, revolucionara, visokog jugoslovenskog funkcionera i diplomatu.
Majka Anđelka, farmaceut, odrekla se karijere zbog porodice, a Mihailo se, posle bavljenja diplomatijom i, kraće, biznisom, posvetio nauci, i sad je dekan Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju. Čega se Stanko, koji je upravo proslavio 58. rođendan, najradije seća iz vremena odrastanja?
– Bio sam srećno i zaigrano dete. Imao sam divno detinjstvo i mladost.
Iako je to bilo vreme takozvanog hladnog rata, mnoge stvari u životima ljudi bile su znatno mirnije, iskrenije, izvesnije, sigurnije. Moj brat je sedam godina stariji od mene, tako da se u detinjstvu nismo mnogo igrali zajedno. U tom uzrastu to je nepremostiva razlika. Tek kada smo, i jedan i drugi, stasali za devojke i romanse, mogli smo, na zabavama i sedeljkama, koncertima i putovanjima, da se družimo i učestvujemo u društvenim igrama, koje su, u to vreme, najčešće počinjale ili se završavale uz gitaru (i Miša i ja sviramo ovaj instrument), pesmom, plesom, udvaranjima, pričanjem viceva, pantominom, i prepričavanjem svih mogućih i nemogućih avantura – rezimira Crnobrnja.
Primećujemo da je bio posmatrač i učesnik nekih najvažnijih društvenih i umetničkih pokretadanašnjice. U koji bi sada sebe svrstao?
– Ja sam prvoborac hipi revolucije i poštovalac svih progresivnih revolucija koje su se desile, od početka 20. veka do danas, zaključno sa globalnom, mobilnom, internet i sajber revolucijom! – ističe.
Beba u avionu „na propelere”
Stanko Crnobrnja gotovo da prkosi zakonima fizike baveći se, kako izgleda,istovremeno desetinama različitih stvari, i to veoma uspešno, kao pravi „multimedijalni renesansni čovek”.
– Možda pripadam generaciji kojoj je bilo suđeno da bude „mobilna” u svakom pogledu. Moja znatiželja i mašta krive su za taj neprestani, multimedijalni, simultani niz raznih aktivnosti. Verovatno i moj horoskopski znak (Blizanci). A kad vas, kao bebu od samo godinu i po dana, stave u avion „na propelere” i transportuju iz Beograda u daleki, čarobni svet Indijskog potkontinenta, ostatak života teško da možete da provedete u jednom mestu, uz jedan posao, pa i uz jednog supružnika!– uveren je naš sagovornik, inače razveden od Drage, sa kojom ima ćerku Zonu, stručnjaka za kompjutersku animaciju, veb-dizajn i video-montažu.
– U mom slučaju je izloženost jarkim kontrastima Indije ostala zauvek urezana kao snažni uput da se život živi na više koloseka, u više „agregatnih stanja”, više talasnih dužina, simultano...Baš kao što, u indijskoj civilizaciji, flora i fauna ravnopravnokoegzistiraju sa ljudskim bićima, i gde je vera u reinkarnaciju osnova promišljanja života i smrti, a transcedentalna meditacija sredstvo koje sve to stavlja u viši i jasniji poredak – osvrće se filozofski na svoj život.
Očigledno da naš sagovornik ne spada među one koji ne znaju šta će sa viškom vremena.Ali, kad uspe da ga nekako stvori, rado ga troši na svoju staru ljubav – slikarstvo.
–Moj prvi konkretan dodir sa umetničkim stvaranjem bio je kroz grafiku. I danas posebno volim specijalnu tehniku koja se zove monotipija, a koju sam naučio još u gimnazijskom uzrastu, upravo od velikog „gurua” lepih umetnosti Berkoviča. I danas pravim monotipije, malo prilagođene svom sopstvenom otkriću: ravnopravno, na istoj površini, kombinujem ulje, akvarel i pastele. Prava radost za slobodno vreme!
---------------------------------------------------
Jadranska ostrva najlepša na planeti
Postoji li u životu Stanka Crnobrnje neko omiljeno „tajno” mesto u koje se stalno vraća, i koje je uključeno u njegove planove za ovo leto?
– Uvek imam planove, jer tako živim i radim, ačesto stvorim priliku da „letujem” usred zime, i „zimujem” usred leta. Imam tajno mesto, i to ne samo jedno, gde se odmaram, ali ako ih sada otkrijem, ne bi više bila tajna, zar ne? Evo, ipak, da kažem da postoji nekoliko ostrva i uvala na Jadranskom moru za koje sam uveren da su među najlepšim tačkama na planeti Zemlji...a možda i šire!
------------------------------------------------------------------------------
Lokalne teme nisu za svetsku publiku
Koje su dobre, a koje loše strane savremene domaće TV i filmske produkcije?
– Najslabija strana današnje domaće TV produkcije jeste to što sve zavisi od famoznih rejtinga, odnosno gledanosti. Znači, kvantitet je definitivno pobedio i potisnuo kvalitet, koji se bukvalno progoni, kao loš primer i kao skupo „eksperimentisanje”. Dobra strana je što je eksplozija TV kanala, u poslednjih 15 godina, dovela do toga da na našim televizijama mogu, tu i tamo, da se nađu i vide vrhunski profesionalci – ocenjuje stručno.
– Filmska produkcija je preplavljena lokalnim i parohijalnim temama koje čak i lokalnu publiku teško dovode u bioskope,a o nekoj komunikaciji sa svetskom publikom, već duže vreme, nema ni govora!Nove digitalne tehnologije, međutim, omogućavaju mnogo većem broju autora da se poduhvate snimanja filmova,da dođu u priliku da razbijaju vladajuće cehovsko-klanovske odnose, a time i da prošire tematske okvire u kojima je sada zarobljen naš film – kaže Stanko Crnobrnja.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 05.06.2011.
