Izvor: Politika, 05.Mar.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi crnac u Beloj kući
U domu istorijske ličnosti koja je bila Obama pre Baraka Obame
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Sider hil“ – „brdo kedrova“ – otmeno zvuči, a tako i izgleda.
Nalazi se u danas ne baš otmenoj jugoistočnoj četvrti Vašingtona, na levoj obali reke Anakosti, koja se samo nešto nizvodnije uliva u moćniji Potomak. Naselje je, kao uostalom i cela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Amerika, urbanistički uređeno, ali se vidi da njegovi žitelji pripadaju manje prosperitetnom sloju ovdašnjeg radnog naroda, odnosno srednje klase. Pretežno su crnci.
Sider hil je zeleno, odnegovano uzvišenje usred tog naselja, s kućom na vrhu koja nije preterano raskošna, ali je otmena baš zbog svog položaja i parka oko nje, pa izgleda kao da je presađena iz jednog od mnogih vašingtonskih „Dedinja“, naselja njegove elite, u manje fini kraj.
Iznutra je tipičan dom dobrostojećeg građanina tog doba: u prizemlju su salon, soba za primanja, radna soba, trpezarija, kuhinja i ostave. Elektrike nije bilo, pa ni vodovoda (što znači ni kupatila, čemu, kaže nam kustos, ne mogu da se načude današnja deca, kojoj je dovoljno neobično što nigde nema televizora – ali su zato ispod svakog kreveta noćne posude).
Njenog vlasnika više nema, kuća je sada samo zbirka uspomena na njega, muzej, podsetnik na jedno minulo vreme i nesvakidašnjeg heroja tog vremena.
To je spomen-dom Frederika Daglasa, ličnosti za koju se može reći da je bila Obama pre Baraka Obame. Nije bio prvi crnac, ili, rečeno današnjim rečnikom političke korektnosti, Afroamerikanac, koji je živeo u Beloj kući, ali jeste bio prvi „obojeni“ koji je zvanično pozvan u Belu kuću.
Frederik Daglas je rođen u državi Merilend, kao rob, 1817. ili 1818, dolazak robova na svet i odlazak sa njega nisu vođeni u matičnim knjigama. Nije dokazano, ali se osnovano pretpostavlja da mu je otac bio vlasnik njegove majke, pa je dakle i on bio „imovina“ svog oca. Robovski status je automatski stican po majci, ocu, naravno, nije padalo na pamet da prizna crno dete.
Do svojih sedam godina, kada je umrla, majku je, kako će kasnije napisati u svojoj popularnoj autobiografiji, video samo nekoliko puta. Onda je dat, opet ka rob, jednoj porodici u Baltimoru, takođe u Merilendu, gde će nova gazdarica početi da ga uči slovima, da bi naprasno prekinula kad je to otkrio gazda, njen muž, i izgrdio je, sa upozorenjem da će crnog dečaka opismenjavanje „obezvrediti kao roba“.
Daglas (to prezime uzeo je tak kasnije) shvatio je međutim da je znanje slova nešto što je veoma važno, pa se opismenio sam. Do svoje 20. godine radio je na poljima (gde je svakodnevno bičevan), pa onda u brodogradilištu (sve što bi tamo zaradio uzimao je njegov vlasnik), da bi 1838. uspeo da ostvari svoj naum: da pobegne na sever, gde nije bilo robova, i sebe proglasi slobodnim čovekom.
Onda je, gotovo slučajno, otkrio svoj oratorski talenat, a oni koji su ga slušali, u njemu prepoznali vođu. Naselio se u predgrađu Bostona, oženio, počeo da piše, pokrenuo i svoj list, „Severnu zvezdu“…
Pošto su po tada važećem ustavnom amandmanu, nerobovlasničke države bile obavezne da odbegle robove vraćaju njihovim vlasnicima u onim gde je ropstvo bilo zakonito, Daglas je otputovao na dvogodišnju turneju u Irsku i Britaniju, gde je, kako je zabeležio u svojim memoarima, bio „tretiran kao čovek“. U Ameriku se vraća, za svaki slučaj, preko Kanade, mada su novostečeni britanski prijatelji u međuvremenu sakupili oko 700 dolara kojim su ga zakonski „otkupili“ od njegovog vlasnika.
Nad Ameriku se u to vreme nadvlače oblaci građanskog rata njenog tehnološki i politički modernijeg severa sa konzervativnijim, robovlasničkim jugom, rata koji će biti najveća politička i moralna prekretnica Sjedinjenih Američkih Država. Daglas je tada već najpoznatiji crnac u zemlji, koji drži vatrene govore. U jednom od najčuvenijih, povodom Dana nezavisnosti, 4. jula, prvo je pohvalio „očeve nacije“ kao „patriote i heroje“, a onda, surovom logikom, dokazao besmislenost ropstva i nejednakosti, sa glavnom porukom da „ono što je nehumano ne može da bude božansko“.
Na početku je bio oštar kritičar Linkolnove dvosmislenosti prema ropstvu, a u završnici građanskog rata Linkoln ga je pozvao u Belu kuću i proglasio „prijateljem“. Daglas je bio prvi crnac koji je postao američki ambasador, dobio je i zvanje američkog maršala… Ukratko, u 19. veku postigao je nešto sasvim uporedivo sa onim što je u 21. ostvario Obama…
Naočit čovek, razbarušene kose i bujne brade (na nekim portretima upadljivo podseća na Karla Marksa) u drugoj polovini života bio je i te kako svestan svoje važnosti, a reklo bi se donekle i u dilemi oko svog identiteta. Kuća na Sider hilu je u ono vreme bila usred naselja belaca, na koje je gledao zaista s visine. Jahao je belog konja, a na Kapitol hil, na koji se iz kuće pruža sjajan pogled, odlazio sopstvenim kočijama.
Kad mu je umrla prva žena sa kojom je imao petoro dece, iako već u poznim godinama (66) oženio se belkinjom. Bila je iz porodice abolicionista, koja je se, zbog udaje za bivšeg roba, odrekla. Biti protiv ropstva, nije podrazumevalo i biti za ravnopravnost.
Frederik Daglas je umro 1895, od srčanog udara, u ovoj kući, posle povratka sa jednog sastanka u Vašingtonu, u radnoj sobi, koja je gledala na obližnje brdo, granicu sa Merilendom, svakodnevnim podsetnikom na detinjstvo i ropstvo.
„Sider hil“ je spomen-kuća još od 1903, a u državni registar istorijskih mesta uvrštena je ukazom predsednika Džona Kenedija, 1963.
Šta je pouka priče o Frederiku Daglasu? Ima ih bar dve: sve je nemoguće dok ne postane moguće i – sve u svoje vreme.
Dokaz za to je Barak Obama.
Milan Mišić
objavljeno: 06.03.2011
