Izvor: Politika, 10.Apr.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijatelji ispod trešnjinog cveta
Kako je jedan japanski običaj postao glavni vašingtonski događaj
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, aprila – Bio je petak, radni dan, pa smo se u centar zaputili autom. Kad smo stigli sasvim blizu, bilo je sasvim jasno da smo pogrešili. Nekako smo se, mic po mic, dovukli do prvog izlaza sa avenije u kojoj su automobili više stajali nego što su se kretali, i vratili kući. Onda smo seli u metro i konačno stigli tamo gde od prve nismo uspeli, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bi smo videli ono što smo hteli.
Bilo je to jednog od minulih dana, kada je glavni vašingtonski događaj, koji traje dve nedelje i završava se baš kad ovo čitate, bio na vrhuncu. Događaj je – cvetanje trešanja.
Rascvetane trešnje su svugde lep prizor prolećnog buđenja prirode, ali kad na jednom mestu, u lepo oblikovanom parkovskom pejzažu, a uz to još i uz vodu, reku Potomak i obližnje veštačko jezero, odjednom procveta 3.750 stabala, onda je to pravi praznik za oči – i objašnjenje zašto je pogrešno tamo krenuti kolima. Može se stići, ali to je podvig samo upornih i strpljivih.
”Festival trešnjinog cveta” održava se svake godine krajem marta i početkom aprila (kad tačno, određuje se kad se proceni kad će početi cvetanje). Mesto je ”Nacionalni mol” (u prevodu ”nacionalno šetalište”), prostrani park (400 hektara) u samom srcu Vašingtona, između dva sedišta vlasti: izvršne (Bela kuća) i zakonodavne (Kapitol Hil).
Na Molu se, pored politikih centara, stiču i mnogobrojni simboli američke istorije i kulture. U njegovom kompleksu je ukupno 60 spomenika: od impresivnog obeliska posvećenog prvom američkom predsedniku Džordžu Vašingtonu (najviše građevine od kamena na svetu, 169,2 metra, podizana od 1848. do 1888.), pa do podjednako impresivnih spomenika ”istorijskim” predsednicima, Tomasu Džefersonu i Abrahamu Linkolnu. Tu su i svedočanstva o američkom učešću u svetskoj istoriji: Prvom i Drugom svetskom ratu, ali i njenom sopstvenom, Vijetanmskom.
Mol je mesto gde se održavaju politički mitinzi, ali i prostor za zabavu i rekreaciju: džoging, voženje bicikla, na njegovim zelenim površinama se igraju američki i evropski fudbal. Nigde nema oznake ”Ne gazi travu”, ali red ipak postoji: psi su uvek na kaišu, a niko ne parkira tamo gde to nije dozvoljeno (jer se to ne isplati).
Praznik trešanja je inače na američko tlo presađen japanski običaj. Počelo je tako što je jedna ugledna Amerikanka, vrativši se krajem pretprošlog veka iz svoje prve posete Japanu, bila impresionirana tamošnjim prizorima ”sakure”, trešnjinog cveta, pa je o tome po povratku ne samo pričala, nego i pisala, predlažući da se tako nešto preseli i u tada već stogodišnju ameičku prestonicu.
Dugo niko nije bio zainteresovan, sve dok se nije steklo da se u Vašingtonu našao jedan zainteresovani japanski ambasadora i u Beloj kući jedna za nove ideje prijemčiva prva dama (Helen Heron Taft). Iz njihovog međusobnog razumevanja proistekla je ideja da rascvetale trešnje postanu simbol američko-japanskog prijateljstva. U akciju se uključio i gradonačelnik Tokija, pa je 1910. U Vašington stigao veliki poklon: 2.000 sadnica japanskih trešanja, koje inače samo raskošno cvetaju, ali ne rađaju.
Poklonu se obično u zube ne gleda, ali su sadnice ipak pregledane – i otkriveno je da su sve zaražene. Nije bilo drugog nego da završe na lomači. Bio je to ne baš ohrabrućuji ishod jedne lepe zamisli.
Ali niko ovaj fijasko nije primio teška srca. Već 2012. put preko Tihog okeana prevalio je novi kontigent sadnica. Ovoga puta sve je bilo u redu, pa su na posebnoj ceremoniji , održanoj 27. marta iste godine na Molu, uz Potomak, Helen Taft i vojvotkinja Činda, supruga japanskog ambasadora, svečano zasadile prve tri sadnice.
Ostalo su obavili parkovski radnici i Vašington je tako dobio ono što i Tokio: priliku da svakog proleća ljudi uživaju u lepom, ali kratkotrajnom spektaklu prirode.
Kao za redovno godišnje praznovanje i festival kulture, cvetanje japanskih trešanja je ustanovljeno 1935. Stabla su, naravno, u međuvremenu obnavljana: prva dama Berd Džonson, simbolično je 1965. primila još jedan poklon iz Japana, ovoga puta u njemu je bilo čak 3.800 sadnica. A u međuvremenu, Amerikanci su se donekle revanširali Japancima: preko okeana je, u suprotnom smeru, putovao jedan broj sadnica, da bi se sačuvao genetski kod vrste provobitno poklonjenih trešanja, koje su u međuvremenu u Japanu pokošene jednom retkom bolešću stabala.
Trešnje u Vašingtonu su odolele svim iskušenjima američko-japanskih odnosa: Perl Harboru (u znak protesta, neko je 11. decembra 1941. posekao četiri stabla, a jedno vreme trešnje su nazivane ”orijentalnim” umesto japanskim) i stravičnom atomskom bombardovanju Hirošime i Nagasakija.
Neprijateljstvo se međutim pokazalo samo privremenim: Amerika i Japan su danas i prijatelji i saveznici. Amerikanci su zato ovih dana u ”sakuri” uživali podjednako masovno kao i Japanci, ali sa razlikom u jednom detalju: dok se u Tokiju ispod trešanja troše poprilične količine sakea i piva, u Vašingtonu je alkohol zabranjen kao doping za sreću ispod rascvetalih grana.
A prema onome što smo videli, deleći nekoliko sati tu sreću sa Amerikancima svih rasa i boja, moglo bi se reći da je poklon iz 1912. bio u stvari marketinška akcija budućih japanskih proizvođača kamera: nije bilo posetioca koji bele i ružičaste cvetove nije slikao svojim (digitalnim) foto-aparatom proizvedenim u Japanu.
Milan Mišić
[objavljeno: 11/04/2010]
