Izvor: Politika, 06.Jul.2013, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prihvatamo kritiku
Krivično gonjenje i pozivanje na odgovornost za zločine predstavljaju samo početnu tačku, pomirenje na kraju mora da dođe iz zajednica na koje se to odnosi
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Serž Bramerc, glavni tužilac Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, boravio je prošlog meseca u Vašingtonu, gde je na tribini pravne škole Univerziteta „Džordžtaun” govorio o svom poslu i međunarodnoj pravdi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U potonjem razgovoru sa dopisnikom „Politike”, prihvatio je da šire objasni dvodecenijska postignuća, probleme i kontroverze takozvane haške pravde iz ugla uloge koju je on imao u njoj.
Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju preostale su još dve godine rada. Kako bi ste vi sumirali njegova postignuća?
Očigledno je da je tribunal savladao mnoge prepreke tokom 20 godina svog rada. Jedno od najznačajnijih dostignuća je činjenica da su svi, ukupno 161 optuženi, privedeni pravdi. Mnogi od njih bili su visoko pozicionirani političari i vojna lica. Da nije bilo tribunala, mnoga od tih ključnih vojnih i političkih lica ne bi bila procesuirana, a za mnoge žrtve ne bi bilo pravde.
Takođe smo dali značajan doprinos razvoju međunarodnog krivičnog prava. Predmeti koji se vode pred tribunalom uspostavili su važne presedane kada se radi o povezivanju zločina počinjenih na terenu s optuženim na visokim položajima putem doktrina kao što su odgovornost za udruženi zločinački poduhvat i komandna odgovornost. Takođe smo razradili i razvili zakon koji se odnosi na seksualne zločine. Jednako je važno to što dajemo podršku istragama za ratne zločine koje se vode na nacionalnom nivou u bivšoj Jugoslaviji.
Imamo zbirku dokaza, koja se sastoji od 9.000.000 strana dokumenata, a nacionalni tužioci za svoje predmete svake godine traže pristup hiljadama strana. Uveli smo i druge mere povećanja kapaciteta kako bismo pomogli lokalnim vlastima u krivičnom gonjenju stotina nerešenih slučajeva ratnih zločina. Veoma smo svesni da će uspeh tribunala na kraju biti određen uspehom nacionalnih strategija za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji.
Zašto je bilo potrebno toliko mnogo vremena da se presudi nekima od glavnih optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti u bivšoj Jugoslaviji?
Postoji mnogo razloga zašto će biti potrebno više od 20 godina da se glavni akteri sukoba u bivšoj Jugoslaviji procesuiraju za zločine koji im se pripisuju. Naravno da je jedan od glavnih razloga to što je dugo bilo potrebno da se mnoge od najviših ličnosti uhapse i prebace u nadležnost tribunala. Dva najpoznatija primera su politički vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić i vojni vođa bosanskih Srba Ratko Mladić, koji su uhapšeni tek 2008. i 2009. godine, nakon što su godinama bili u bekstvu.
Tokom prvih godina rada tribunala bilo je i mnogih drugih prepreka koje je trebalo savladati, zato što je saradnja tribunala i ključnih aktera u bivšoj Jugoslaviji bila veoma ograničena. To je značilo da je tribunalu bilo teško da dobije pristup mestu zločina, svedocima i drugim dokazima. Takođe, predmeti koji su proizašli iz sukoba u bivšoj Jugoslaviji su uglavnom veoma veliki i kompleksni. Bilo je potrebno mnogo godina istrage i analize da se razvije jedno sofisticirano razumevanje o tome kako su vojne, policijske i druge strukture funkcionisale za vreme sukoba, kako bismo mogli da povežemo zločine počinjene na terenu s visokim vojnim i političkim ličnostima koje često nisu bile prisutne na mestu zločina.
Gledajući iz ove perspektive, u kojim slučajevima ste mogli da svoj posao uradite bolje?
Imamo mnogo sreće što imamo visokokvalifikovano i iskusno osoblje koje je obezbedilo da možemo da radimo s ogromnom količinom dokaza i predočimo svoje dokaze najbolje što možemo. Ali, uvek može bolje. Pomenuo bih dve stvari u pogledu kojih bismo danas verovatno odlučili da uradimo drugačije. Jedno je ravnoteža koja treba da se uspostavi u pozivanju optuženih na odgovornost za počinjene zločine i obezbeđivanju da nam predmeti budu usredsređeni i da ne traju predugo.
To se posebno odnosi na predmet „Slobodan Milošević“, u kom je, kao što znamo, Milošević umro na pola suđenja koje je trajalo više godina. Kasnije smo se u radu tribunala koncentrisali na to da obezbedimo da nam predmeti budu brži i usredsređeniji, ali da se u isto vreme optuženi ipak suoče s optužbama koje u razumnoj meri odražavaju navode o kriminalnom ponašanju.
Takođe, gledano iz ove perspektive, bio nam je potreban sofisticiraniji i efikasniji sistem za upravljanje dokazima. Godine 1994, kada je tužilaštvo krenulo sa radom, niko nije očekivao da ćemo na kraju da prikupimo tako obimnu dokumentaciju, a naši informatički sistemi nisu bili stvoreni za to. Zbog toga danas pretraga naše zbirke dokaza može da bude dugotrajna i nespretna, pogotovo kada se radi o velikim predmetima koji se odnose na vođe i pokrivaju događaje koji su se dogodili tokom mnogo godina i na velikim geografskim područjima bivše Jugoslavije.
Mnogi u Srbiji tribunal doživljavaju kao „antisrpsku” instituciju ili u najmanju ruku nenaklonjenu Srbima. Šta vi mislite o tome?
Mi smo međunarodni tužioci i možemo se rukovoditi samo dokazima koji su nam na raspolaganju. Naše istrage i optužnice odražavaju dokaze koji su nam na raspolaganju, a ne državljanstvo ili nacionalnu pripadnost optuženog. Tokom godina smo procesuirali počinioce zločina na svim stranama sukoba u bivšoj Jugoslaviji, što pokazuje da su zločine počinile sve strane.
Deo misije tribunala bio je da doprinese pomirenju između zajednica i naroda u bivšoj Jugoslaviji. Kako ocenjujete uspeh u tom pogledu?
To je pitanje koje se često postavlja i to iz razumljivih razloga. Kada je Savet bezbednosti osnovao tribunal, bilo je ambiciozno i inovativno misliti da institucija koja se bavi krivičnim pravom može dovesti do pomirenja. Ali, naravno, videli smo da su neki aspekti rada tribunala veoma važni za postavljanje temelja za pomirenje. Na primer, stvorili smo važan registar događaja i zločina za buduće generacije, što će ograničiti naginjanje nekih aktera u regionu prema revizionizmu. Još jedan primer je da kao deo napora koji se ulažu za izgradnju nacionalnih kapaciteta imamo program putem kojeg dovodimo tužioce iz Srbije, Hrvatske i BiH da zajedno rade u našoj kancelariji, što promoviše dobre radne odnose između te tri zemlje.
Ali, ako želimo da budemo realni, moramo da prihvatimo da sam rad tribunala ne može dovesti do pomirenja. Realnost je da je situacija u bivšoj Jugoslaviji i dalje krhka. Čak i kada su zločini dokazani presudama tribunala, neki ljudi u lokalnim zajednicama veličaju ratne zločince i negiraju da su počinjeni teški zločini, kao što je genocid u Srebrenici. To me je navelo da poverujem da krivično gonjenje i pozivanje na odgovornost za zločine predstavljaju samo početnu tačku. Pomirenje na kraju mora da dođe iz zajednica na koje se to odnosi.
U nedavnom obelodanjenom poverljivom pismu kojim je danski sudija u tribunalu kritikovao je odluke o oslobađanju, prvobitno na visoke kazne osuđenih, bivših visokih oficira iz bivše Jugoslavije. Kako vi vidite taj čin sudije Frederika Harhofa?
Kao što sam nedavno rekao u izjavi koju sam dao nakon objavljivanja pisma sudije Harhofa, ne želim da ulazim u debatu povodom tog pisma – mislim da to nije prikladno i da ne pomaže s obzirom na moju funkciju tužioca tribunala. Ali, želeo bih da se događaji prošlih nedelja iskoriste kao prilika da razmislimo o svom radu i da prihvatimo legitimnu kritiku.
Kao svi oni koji podržavaju međunarodnu pravdu, želeo bih da tribunal ostavi najjače moguće nasleđe i da omogući maksimalnu pravdu za žrtve zločina. Zato ćemo mi u tužilaštvu tribunala energično nastupati i raditi unutar pravnog okvira koji nam je na raspolaganju kako bismo ostvarili rezultat koji je, po našem mišljenju, pravedan i uspostaviti presedane za koje mislimo da su utemeljeni u zakonu i da će najbolje služiti međunarodnoj pravdi u budućnosti.
Kako je moguće da uprkos mnoštvu dokaza da su zločini počinjeni, njihove presude budu preinačene od strane žalbenog veća. Da li su ova kontroverzna oslobođenja rezultat propusta tužilaštva?
Nikada ne bismo rekli da tužilaštvo ne podleže kritici. Međutim, u osnovi mislim da propusti od strane tužilaštva nisu to što predstavlja glavno objašnjenje za oslobađajuće presude. Treba samo da pogledate suprotna mišljenja u svakoj od tih presuda pa da vidite da se ta pitanja mnogo više odnose na razilaženja u pogledu toga kako sudije analiziraju dokaze, izvlače zaključke i primenjuju pravo.
Bez obzira na to što sam rekao, očigledno je da kao jedna od strana u postupku moramo da prihvatimo presude koje su donesene sledom propisanog pravnog postupka pred tribunalom. Ni u predmetu „Gotovina i Markač“, ni u predmetu „Perišić“, nije sporno da su zločini počinjeni, a oni koji su žrtve tih zločina osećaju da njihove patnje nisu priznate. Mislim da svi mi možemo razumeti njihovo nezadovoljstvo. U oba predmeta tužilaštvo je predočilo snažne dokaze. Objasnili smo većima zašto smatramo da su dokazi bili dovoljni da se osude zadrže. Međutim, većina u većima je imala drugačije mišljenje na osnovu svoje ocene dokaza i svoje interpretacije i primene uslova za zločine za koje se terete optuženi.
Trenutno razmatramo koje su nam opcije za reviziju žalbene presude u predmetu „Gotovina i Markač“. Što se tiče predmeta „Perišić“, rezultat je manje stvar dovoljnih dokaza a više pitanje pravnog principa koji se primenjuje za pomaganje i podržavanje. Mislimo da je žalbeno veće kriterijumu za pomaganje i podržavanje dodalo element „konkretne usmerenosti” za šta nema osnova u međunarodnom običajnom pravu, što je suprotno ranijoj praksi žalbenog veća, čemu nedostaje koherentnost pravne doktrine i što potkopava poštovanje međunarodnog humanitarnog prava. U skladu s tim, u žalbi u predmetu „Šainović i drugi“ i u predmetu „Đorđević“ smo izneli argumente da postoje uverljivi razlozi da se odstupi od žalbene presude u predmetu „Perišić“.
Nedavno ste izjavili da suđenje Vojislavu Šešelju nije primer kako se vodi jedan proces u Hagu. Deo krivice snosi i optuženi, ali zar nije bilo dovoljno vremena da se tok tog procesa ispravi?
Da, mnogo puta sam rekao da, s obzirom na velika kašnjenja u predmetu „Šešelj“, to nije model koji bi međunarodno pravosuđe trebalo da sledi. To što je Šešelj odlučio da se sam brani produžilo je postupak i dovelo do toga da se raspravljalo o mnogim pitanjima, kao što je jezik na kojem mu dokumenti mogu biti uručeni i format njegovih podnesaka pred tribunalom.
Uopšte, želim da naglasim da je Šešelj prouzrokovao mnoga odugovlačenja svojim ponašanjem, uključujući štrajk glađu i odbijanje da postupa po nalozima tribunala. Dodatno vreme je uzela istraga u vezi s kršenjem sudskih naloga o zaštitnim merama za svedoke, zašta je tri puta osuđen za nepoštovanje suda.
Ipak, ako se ova kombinacija faktora bude ponovo pojavila u nekom drugom predmetu pred međunarodnim sudom ili tribunalom, nadam se da će sistem biti bolje opremljen da ubrza postupak.
Na kraju, kako vi vidite budućnost međunarodne pravde?
Ad hoc tribunali će uskoro biti zatvoreni, a stalni Međunarodni krivični sud će ostati jedini međunarodni sud. Nije realno misliti da je međunarodni sud potpuno rešenje. Međunarodni sud je telo koje se zasniva na sporazumu i sve dok taj sporazum ne bude ratifikovan u celom svetu, znatno je ograničen u pogledu jursdikcije. Takođe, pred sudom može da se vodi ograničen broj predmeta, a sud ima i ograničen budžet.
Jedna od posledica po budućnost može da bude „spuštanje pravosuđa na nacionalni nivo”, što bi dovelo do smanjenja broja pravosudnih institucija na međunarodnom nivou, kada se uzmu u obzir prethodne dve decenije. Međunarodna zajednica moraće da obezbedi više resursa za izgradnju kapaciteta i podržavanje nacionalnih pravosudnih vlasti kao dopune međunarodnom pravosuđu.
U budućnosti ćemo morati da razmotrimo niz opcija za tranzicionu pravdu, što uključuje rad na otkrivanju činjenica, davanje tehničke pomoći zemlji na koju se to odnosi, uspostavljanje hibridnih nacionalnih ili međunarodnih struktura ili prosleđivanje predmeta Međunarodnom krivičnom sudu. Biće nam potrebno da kreativno razmišljamo i da i dalje radimo na razvijanju međunarodnog pravosudnog sistema kako bi on prerastao u nešto što će da bude efikasno i održivo u budućnosti.
Milan Mišić
objavljeno: 07.07.2013
Pogledaj vesti o: Vašington
