Izvor: RTS, 16.Nov.2008, 03:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pregled štampe (16.11.2008.)
Politika: Samit traži izlaz, U Štimlju ne govore istinu; Novosti: Priznanje Kosova nije uslov!; Blic: Skupo naplaćuju šlepovanje uz jačeg
Dnevni listovi danas pišu o Samitu Grupe 20 najrazvijenih zemalja u Vašingtonu posvećenog izlasku iz ekonomske krize, nejasnoj sudbini štićenica Centra za socijalni rad u Boru, evropskoj integraciji Srbije, sastavu vladajuće koalicije, ...
Samit traži izlaz
U zgradi Nacionalnog muzeja ovde je počeo samit >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << „Grupe 20" s pretenzijom da postigne politički dogovor o izlasku iz finansijske, pa i tržišne, globalne krize. Čuje se da su se lideri 19 zemalja i EU sporazumeli da primene niz budžetskih i monetarnih mera za oporavak svetske privrede, ali nije jasno kako i kada bi mogli da proklamovano ostvare.
Inicijator skupa, francuski predsednik Nikola Sarkozi, i britanski premijer Gordon Braun pozvali su još ranije na reformu sistema dogovorenog u Breton Vudsu pre 60 godina, u situaciji kad se (kako je rekao Braun) kapital „brzinom munje kreće preko granica". Nemačka kancelarka Angela Merkel je izrazila nadu da će se „postići konsenzus o gotovo 50 akcija koje treba da se ostvare do kraja marta".
Sledeći ovakav skup predviđen je za april 2009. do kada može da se dogodi još štošta, a izvesno je da će se dotad u izvesnoj meri uhodati administracija Obame, koji se u ovom tranzicionom periodu ponajviše posvetio ublažavanju nacionalnih finansijskih tegoba. Upravo je parlamentu predložio da se finansijske potpore prošire na pomoć sunarodnicima koji su ostali bez posla. „Ako Kongres odmah ne usvoji taj plan, ja ću ga naložiti u mom prvom predsedničkom aktu" - rekao je.
Uvažavajući delikatnosti američke tranzicije, svet pokušava da popuni „vakuum" - nastao usled zbog „rasklimatane" vodeće globalne uloge Amerike. To je, kako danas ističe „Vašington post", izvanredna šansa za uspon globalne role „rastućih sila" među kojima se udarna mesta pridaju Kini, Indiji i Brazilu.
Očekuje se, dodaje list, da te nove snage zatraže više uticaja u Međunarodnom monetarnom fondu i drugim institucijama kojim dugo dominiraju Amerika, Evropa i Japan. „Ukoliko ne preduzmemo brzu akciju, mogli bismo da upadnemo u ekonomsku depresiju" - prenose agencije izjavu brazilskog ministra finansija Gvida Mantege.
Izazov podrazumeva usaglašavanja različitih modela, među kojima je dosad prevladavao američki. On je, međutim, po mišljenju poznavalaca, prouzrokovao sadašnji lokalni pa globalni lom.
Muke ne zaobilaze nikog, čak ni one koji su se opirali američkom modelu. Izlaz još nije na vidiku, ali se ulaže trud za „otvaranje novih horizonata".
Očekuju se u tom pravcu makar potezi kojima će se priznati da „više ne ide ovako kako se dosad išlo". Predviđa se, u skladu s tom potrebom, da se u završnom dokumentu sutra proglasi volja za osnivanje „veća kontrolora" koje bi nadgledalo globalne, riskantne transakcije finansijskih giganata.
Povodom ovog skupa u centru Vašingtona su osetno povećane mere bezbednosti. A na njemu učestvuju, pored domaćina, još visoki predstavnici EU, Argentine, Australije, Brazila, Britanije, Kanade, Kine, Francuske, Nemačke, Indije, Indonezije, Italije, Japana, Meksika, Rusije, Saudijske Arabije, Južnoafričke Republike, Južne Koreje i Turske.
Učestvuje posredno, reklo bi se, ceo svet. Svi koji zbog najnovijeg „finansijskog ludila" ne znaju ni šta će ni kako će...
U Štimlju ne govore istinu
U Boru su juče sa čuđenjem i nevericom primili napis u „Politici", kojim je preneta izjava nadležnih Specijalnog instituta za hendikepirane osobe u Štimlju, koji tvrde kako Mirjana Paunović, iz okoline Knjaževca, štićenica Centra za socijalni rad u Boru, nikada nije dopremljena u štimljansku ustanovu, niti da je „štićenica sa tim prezimenom... boravila i u jednom domu za mentalno hendikepirane na Kosovu". To bi, istovremeno, trebalo da znači da Emilija Stojanović, socijalna radnica iz Bora, nije 12. januara 1996. godine istovremeno iz Bora u Štimlje dopratila i Mirjanu Paunović i Ljiljanu Salim-Jovanović, obe štićenice borskog Centra, za koje je kasnije javljeno da su (zagonetno) umrle u Štimlju u toku 2003. godine, bez ikakvih dokaza o uzrocima smrti i mestu gde su sahranjene.
Emilija Stojanović kaže da su izjave nadležnih u Štimlju neverovatne i da su u potpunoj suprotnosti sa mnogim nespornim dokazima. Najpre tu je, kaže, listing o uplatama ustanovi u Štimlju na ime štićenica Ljiljane Salim-Jovanović i Mirjane Paunović, zatim tu je i svedočenje Emilije Stojanović da je lično štićenice dopratila do Štimlja, kao i svedočenje bivšeg direktora borskog Centra Milana Milovanovića koji je u vreme bombardovanja Kosova, 1999. godine, od ljudi iz Štimlja dobijao uveravanja (u telefonskom razgovoru) da su obe štićenice na sigurnom i u dobrom stanju.
U Boru kažu da direktor Instituta u Štimlju Berat Žinipotoku i tamošnja socijalna radnica Habibe Kupina ne govore istinu i da su prekjuče obmanuli i reportera „Politike". Kako je moguće da se Mirjana Paunović, i pored svih ranijih dokaza da je tamo smeštena i da je tamo boravila, iznenada izgubila bez traga i glasa. Ili je neko negde „zaturio" dokumentaciju, slučajno ili namerno? I to baš sada kada su na Kosovu pritešnjeni dokazima da su Srbi zagonetno nestajali zato što su ubijani da bi se trgovalo njihovim organima.
Bivši direktor borskog Centra za socijalni rad upućuje na činjenice i okolnosti. Otkuda da u Bor stigne informacija da je Ljiljana Salim-Jovanović umrla samo deset dana pošto je i zvanično zatražen njen premeštaj iz Štimlja u neku drugu ustanovu u Srbiji. Ili, zašto o ranije javljenoj navodnoj smrti Mirjane Paunović nema nikakvih tragova: ni kada je umrla, ni gde je sahranjena, niti šta je sa njenom umrlicom (kakva je u Bor stigla, na albanskom jeziku, posle navodne smrti Ljiljane Jovanović). Nikada u Bor iz Štimlja nije stigao traženi odgovor o okolnostima navodne smrti Mirjane Paunović.
Otuda, kažu u Boru, proizvoljno zvuči i izjava Habibe Kupine o tome kako je u štimljanski Institut dolazila komisija iz Unmika „i iz srpskih državnih institucija" i kako ta komisija navodno „nikakav spisak nije tražila, niti je imala ikakav prigovor". Ubedljivije iz ove perspektive zvuči alarmantna izjava Marka Jakšića, direktora bolničkog Centra u Kosovskoj Mitrovici, iz 2002. godine, koji je još tada tvrdio kako je 150 bolesnika nealbanske nacionalnosti u Štimlju „izloženo svakodnevnom maltretiranju i ponižavanju od strane nealbanskih lekara i ostalog medicinskog osoblja" i da ih tamo niko ne štiti (pa ni Unmik).
Povodom tvrdnji i sumnji da u Štimlju ima nečovečnog postupanja prema obolelima, oglasila se tada i portparol Unmika Suzan Manuel. Ali, bila je kategorična da maltretiranja bolesnika „nije bilo na nacionalnoj osnovi iako je osoblje albanske nacionalnosti, a bolesnici nealbanske". Nevolja je, navodno, bila u tome što je štimljanski Institut bio „prebukiran" i što „nema donatora koji hoće da ulože u izgradnju novih ustanova za mentalno zdravlje..."
Čini se, ipak, da okolnosti koje navode u Boru demantuju i Suzan Manuel i nadležne u Štimlju. Previše je činjenica koje upućuju da pomenute izjave nisu tačne.
Priznanje Kosova nije uslov!
Austrijski ambasador u Beogradu Klemens Koja izjavio je da se od Srbije nikada neće tražiti da prizna nezavisnost Kosova, pa takav uslov pred nju neće postaviti ni Evropska unija u zamenu za članstvo, dodajući da će Austrija uvek podržavati evropske integracije Srbije.
"Nova vlada je hapšenjem Radovana Karadžića jasno pokazala da ozbiljno shvata međunarodne obaveze, pa podržavamo što skorije odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma između EU i Srbije", izjavio je ambasador Koja u intervjuu za sutrašnje "Večernje novosti".
On je naglasio da se u isto vreme očekuje da Srbija nastavi da ispunjava svoje međunarodne obaveze i ostvari potpunu saradnju sa tribunalom u Hagu na daljem putu ka EU.
"Austrija je oduvek bila jaka podrška evrointegracijama Srbije i tako će se ponašati i u budućnosti. Ova podrška nije samo politička, na bilateralnom nivou ili nivou EU, već se pokazuje na raznim poljima", rekao je Kojo navodeći kao jasan znak podrške to što je Austrija strani investitor broj jedan u Srbiji, a isto je u kulturnoj i naučnoj saradnji ili na projektima koje sprovodi Austrijska agencija za razvoj.
Upitan može li to što je Srbija je tražila mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova promeniti nešto u stavu 50 zemalja koje su priznale "novu državu", Kojo je odgovorio da se "Austrija potrudila da se složi sa zajedničkom pozicijom EU o predlogu rezolucije Srbije da zatraži savetodavno miljenje od Međunarodnog suda pravde".
"Mi smo posvećeni vladavini prava i mirnom načinu borbe pred Međunarodnim sudom pravde. I taj stav smo jasno izneli našim partnerima. Konačno, nijedna zemlja članica EU nije glasala protiv ove rezolucije. Sada je na sudu da da svoje mišljenje", odgovorio je Kojo.
Na pitanje kada će građani Srbije moći da putuju u zemlje "šengena" bez viza, austrijski ambasador je odgovorio da postoji politička volja EU da se brže liberalizuje vizni režim za građane Srbije za šengen sistem i to će se desiti brzo.
"Ali, takođe bih želeo da naglasim da je to uglavnom tehnički proces gde srpska strana treba da ispuni uslove koji su navedeni u mapi puta, kako bi se "beli šengen" ostvario što je pre moguće. Imam utisak da Vlada i parlament u Srbiji rade predano da dostignu to. Austrija ima elju da podrži i pomogne Srbiji gde god može, jer je to važno za život svih njenih građana", zaključio je ambasador Austrije u Srbiji.
Skupo naplaćuju šlepovanje uz jačeg
Srbija skupo plaća apetite malih partija koje, svesni činjenice da od njih zavisi opstanak koalicija ili vlada, profitiraju koristeći sopstveni ucenjivački kapacitet. Sagovornici „Blica" slažu se da će male stranke, zbog toga, uvek imati visoku cenu na političkom tržištu, osim ako novi zakon o partijama ne pooštri uslove za osnivanje partija i tako na neki način pročisti političku scenu.
Pet poslanika PUPS od kojih zavisi vladajuća većina u Skupštini Srbija bila je dovoljna sila da uveri premijera Mirka Cvetkovića da se ne poigrava sa predizbornim obećanjem o povećanju penzija, iako njihovo povećanje može ozbiljno da ugrozi makroekonomsku stabilnost Srbije u vremenu svetske finansijske krize.
Ali, daleko od toga da je to jedini primer kako male stranke mogu presudno da utiču na politiku koju vodi vlast. I žirafa, koja će postati novi stanovnik jagodinskog zoološkog vrta, biće plaćena novcem iz državnog budžeta jer je to bio jedan od zahteva Jedinstvene Srbije da sa svoja tri poslanika pruži podršku proevropskoj vladi. Slični ustupci pravljeni su i ranije. Predsednik DS Boris Tadić prepustio je prošle godine, posle dugotrajnih i mučnih pregovora, premijersko mesto manjem partneru, DŠ, pa je Vojislav Koštunica tako dobio priliku za dva uzastopna mandata na mestu predsednika Vlade. Koštunica je prethodno, u svom prvom mandatu, namirivao SPS direktorskim mestima i funkcijom gradonačelnika po Srbiji, kako bi sadašnja vladajuća partija podržavala manjinsku vladu DŠ, NS, G17 i SPO.
- Normalno je da male stranke prolaze daleko bolje od njihove realne snage jer od njih zavisi ko će uzeti vlast posle izbora. I ta podrška je skupa, i tako će biti sve dok se ne dogodi realno ukrupnjavanje političke scene Srbije. To će se desiti tek kada bude usvojen novi zakon o partijama, koji predviđa oštrije uslove za osnivanje - kaže za „Blic" Vladimir Goati, direktor „Transparentnosti Srbija".
U samim strankama, međutim, tvrde da to što male partije postavljaju uslove nesrazmerne svojoj realnoj snazi pred biračima, nisu ucene.
- I male, kao i velike partije imaju neke svoje programske ciljeve i obećanja koja su davala na izborima i na osnovu toga su dobile podršku. A uvek je loše postavljati ultimativne zahteve i davati obećanja koja okolnosti ne mogu da promene. Ukoliko se ne popušta nerazumnim zahtevima i ne povlače nerazumni potezi, onda građani ne osećaju posledice toga - kaže Nada Kolundžija, šef poslaničke grupe DS u Skupštini Srbije.
- To su normalna programska, strateška i taktička razmimoilaženja. Mi smo se okupili oko jednog velikog zajedničkog cilja, a to je da Srbija što pre uđe u EU. Dakle, sve nesuglasice se reše - kaže Suzana Grubješić iz G17 plus.
Miloš Aligrudić iz DSS zaključuje da nikakve ucene ne bi postojale, ukoliko ne postoji onaj ko na njih pristaje.
- Neke stranke dođu u Skupštinu tako što se prišlepaju nekoj većoj stranci. Ko takve stranke uključuje u rad Vlade, mora da računa na ucenjivanje - kaže on.
