Izvor: Politika, 30.Jun.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička volja, s datumom i bez njega
Vašington – Srbija će pregovore o ulasku u Evropsku uniju početi najkasnije u januaru, a šefovi EU vlada time su je nagradili zbog koraka koje je preduzela prema pomirenju sa svojom bivšom pokrajinom Kosovo, procesom koji je kulminirao aprilskim sporazumom koji obećava da transformiše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veze između Prištine i Beograda.
Predsednik Evropske komisije Manuel Barozo nazvao je odluku „istorijskom”, podsetivši da je ne tako davno u tom delu Evrope vođen jedan od najbrutalnijih ratova.
Ovako je, u najkraćem, o važnom događaju za EU i Balkan svoje višemilionsko čitateljstvo obavestio „Volstrit džornal”.
Konačno, dobili smo datum. Ne baš precizan, ali izvestan. Sve počinje „najkasnije u januaru”.
Vest dana ovogodišnjeg Vidovdana je, posle svega, očekivano dobra, ali šta u stvari znači? Da li će nam sutra, prekosutra, u januaru, sledeće godine ili one tamo zbog toga biti bolje? Manje nezaposlenih, veće i urednije plate, manje tužne penzije – jer, podsetimo se, konačno merilo svake politike jeste kako ljudi žive.
Ono što smo, slogom EU lidera dobili, u stvari je i sve i ništa. Dobili smo samo jednu veliku šansu. A sport i istorija (naročito naša) uče nas da i takozvane stopostotne šanse mogu da ostanu neiskorišćene. Ima li garancija da to ovoga puta neće biti slučaj?
Nema. Odluka o pristupnim pregovorima sa Srbijom jeste doduše doneta, ali opet uslovljena (mada to nije tako rečeno). Uslov je da do decembra sve ono što je u aprilu dogovoreno bude i i sprovedeno. Ne veruju oni nama, ne verujemo doduše ni mi njima, ali ovo drugo je manje bitno od prvog.
Da li nas ucenjuju? Može se to i tako nazvati, ali je tačnije da nas dodatno proveravaju. To društvo može bez nas, mogli bismo nekako i mi bez njega, ali nekako se i njima i nama više isplati da se ovo što se već predugo sprema dobro završi. U tome svako ima svoju računicu. Da ne objašnjavamo njihovu, pozabavimo se našom.
Naša je u potrebi da Srbija konačno definiše svoje mesto u današnjem svetu, opredeli se za sistem vrednosti kojem stremi i preuredi se kao država i društvo. Da prestane da bude evropski original i da posle mnogo godina „koje su pojeli skakavci” odustanemo od zabluda koje su nas skoro dovele do toga da jedemo samo skakavce. Cilj jeste članstvo u Evropskoj uniji, ali u ovom slučaju veći smisao je u putovanju nego u samom cilju.
Da odmah raščistimo: to nije putovanje ka evropskom raju, raja danas na zemlji nema. Ima samo uspešnih i neuspešnih država, zdravih i bolesnih društava. I nigde nema kolektivne sreće, nego samo manje ili više pojedinačnih uspeha i razočarenja. I različitih nivoa socijalne (ne)pravde.
Na to putovanje neki prtljag treba da ponesemo, a nekog da da se otarasimo.
Za početak, u EU nećemo moći sa svojim „identitetom”, kako nas je svojevremeno uveravao Boris Tadić. Jer, kada raščlanimo taj naš „identitet”, videćemo da je on u stvari samo skup naših loših navika i zabluda da smo nenadmašni u svemu, samo što drugi to nikako ne shvate.
U EU možemo samo država koja je manje nacionalna a više građanska. Manje partijska, a više pravna.
Moderna nacija danas naime nije okvir etničke pripadnosti, već zajednica koja počiva na toleranciji i konsenzusu oko opšteprihvaćenih vrednosti, a ne šovinizma i isključivosti.
Neće slučajno što će naša prva stanica na briselskom putu biti poglavlje o sferi koja se zove „vladavina prava”. To nije ništa drugo nego stanje u kojem država ima dobre zakone i mehanizme (institucije) za njihovu primenu. Pravo je mera pojedinačne slobode i društvenog reda.
Vladavina prava je kad sam zaštićen od nečije samovolje i kad znam da ću sigurno da snosim posledice i za sopstvenu. U pravnoj državi nema bahate vlasti, ali ni bahatog građanina, jer i jedni i drugi znaju da će sankcija za takvo ponašanje stići sigurno i brzo, bez obzira na datu im ili uzurpiranu moć.
Gledano odavde, iz političkog centra Zapada (ako tako nešto uopšte postoji), Srbija je za godinu dana napravila veće promene nego za prethodnih deset. Ne toliko zbog drugačije politike prema Kosovu, nego zbog toga što je počela da shvata sebe i suočava se sa onim što ne valja u njoj samoj.
Tek počela doduše: ima još mnogo institucionalnog i vrednosnog korova kojeg treba počupati. Državno dvoriše je predugo zapušteno, u njemu malo toga funkcioniše smisleno i moderno, previše je energije potrošeno na putovanje u pogrešnom smeru i ka nejasnom cilju. To se sasvim jasno vidi po činjenici da je Srbija na dnu svih lista kojim se rangiraju države na Balkanu.
To će se još bolje videti i sutra, kada se na Hrvatskoj strani granice zavijori plava zastava sa žutim zvezdicama i pokaže se da nam je EU došla i na zapadnu granicu, pošto je već na istočnoj i severnoj.
Tako blizu, a još daleko.
Pola preostale godine do početka pregovora nisu vreme koje treba da bude provedeno u čekanju, niti koalicionom nadmudrivanju. Tek sad nam treba „politička volja” da se sistem pritegne, a pojedinci uozbilje.
Novi problemi u predstojećim poslovima sa EU neće ništa promeniti kad je reč o našim starim koje moramo da rešimo bez EU.
Iskorak koji je načinjen u odnosima s Prištinom, ako se već zbog političke svrsishodnosti insistira na tome da nismo priznali Kosovo, pokazuje u stvari da je sve nemoguće dok ne postane moguće i da je sve teško dok ne postane lako.
Pod uslovom da postoji „politička volja”.
Da se ne lažemo: ima mnogo onih kojima predstojeće preuređivanje države neće odgovarati i koji će ga sabotirati, ne samo među političarima. Evropska merila rada i ponašanja ugroziće mnoge koji se odlično snalaze samo u balkanskom metežu i busajući se u patriotske i „identitetske” grudi završavaju samo svoje poslove.
Još je mnogo i onih koji govore kakav bi svet trebalo da bude, umesto da interese Srbije ostvaruju u svetu kakav je. Kad se govori da nas, na primer, Nemačka ucenjuje, treba najpre postaviti pitanje šta se od nas traži a da nije u našem interesu?
Sasvim je u redu i demokratski da se bude protiv evropske orijentacije iz raznih razloga: jer je EU u krizi, jer se neće održati, od ulaska ćemo imati više štete nego koristi – ali sve to se može izračunati i izmeriti. Kao i alternativa.
Koliko dugo Srbija može da bude zemlja koja ne zna gde su joj granice, ili pak zna, ali neće sebi da prizna gde prestaju njen suverenitet i nadležnosti.
Ne kaže se bez razloga da je politika umetnost mogućeg. To je veština, umeće, zanat i talenat da se iz univerzuma opcija izabere ona najrealnija. I to ne ona koja podilazi narodu, već mu pokazuje put. Ljudi doduše glasaju za onoga ko bolje od njih formuliše njihova uverenja i očekivanja, ali pretpostavljaju i da je sposoban da nađe rešenja.
Srbija se već dve decenije navikava samo na siromaštvo i preživljavanje. Više od jedne generacije stasalo je u izolaciji i sukobima sa svetom – zbog sankcija, zbog Haga, zbog NATO bombardovanja, zbog Kosova, s mentalitetom da propadanju nema dna.
Vreme je da se iz te mentalne matrice izađe i da počne da se razmišlja o putevima ka prosperitetu.
Način na koji je intonirana informacija američkog dnevnika o početku pregovora EU sa Srbijom pokazuje inače jednu veliku stvar koju možda u ovom momentu ne primećujemo: nisu se promenili drugi, nego smo počeli da se menjamo mi.
To je, a ne datum, glavna vest.
Milan Mišić
objavljeno: 30/06/2013
