Izvor: Politika, 02.Apr.2013, 13:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pjongjang ne preti praznom puškom
SAD pokazale da su spremne da uzvrate, ali zasad nema odgovora na pitanje zašto je Severnoj Koreji dosad bilo dozvoljeno sve ono što Iranu nije
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Eskalacija ratne retorike koja poslednjih dana dolazi iz Severne Koreje u Vašingtonu se prati s adekvatnom pažnjom, ali bez nervoze, što ne znači da se tamo gde treba ne prave i planovi i za situacije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koje se ne očekuju.
Zasad preovlađuje ocena da je povećanje napetosti na Korejskom poluostrvu „sezonsko” – Pjongjang svoje pretnje zaoštrava kad god se, po pravilu u ovo doba, održavaju zajedničke vežbe južnokorejske i američke vojske. Ovoga puta za krupnijim rečima postoji i dodatna potreba: da treći predstavnik političke dinastije Kim svom narodu pokaže da je i on politički i vojni „vođa čelične volje”, kao što su to činili i njegov otac i deda.
Zveckanje oružjem je međutim opasno sasvim ignorisati, pogotovo posle probe treće severnokorejske N-bombe i uspešnog leta njene najnovije rakete. Pentagon je na to uzvratio prošlonedeljnim nadletanjem područja uz međukorejsku granicu – formalno u okviru ranije zakazanih zajedničkih manevara – letelicama koje služe za nuklearno odvraćanje. Paradom bombardera B-2, teško vidljivih za neprijateljske radare, klasičnih B-52 koji nose tovare za „tepih bombardovanje” i trenutno najsavršenijih aparata borbene avijacije, lovaca F-22, takođe „nevidljivih”, čiji su neki eskadroni stacionirani u Japanu.
Glavni elemenat ove „pokazne vežbe” bili su letovi para B-2, jer su poleteli iz baze u Misuriju i posle se tamo vratili. Za Pjongjang je ovo bila direktna poruka da, sem raketama, Pentagon nuklearne bombe može da isporuči i avionima.
Sve ovo svakako znaju i severnokorejski generali i otuda procene da velika kriza, iako moguća, nije verovatna uprkos tobožnjim pripremama za to: fotografijama ratne sobe u Pjongjangu na čijim su zidovima mape sa putanjama severnokorejskih raketa do Havaja i matičnog kopna SAD, potpisivanju plana za rat sa Amerikom od strane Kim Džong Una i sličnom.
Ostaje doduše zrnce straha da bi 30-godišnji Kim mogao da podlegne „svojim fantazijama”, ali se veruje da generali oko njega imaju mehanizme da to spreče.
Američki analitičari ovim povodom konstatuju da Severna Koreja ustvari ne preti praznom puškom i da njeni udarni potencijali nisu za potcenjivanje. U prilog tome se navodi da je već sasvim blizu tehnološkog rešenja za pakovanje nuklearne bojeve glave na reketu srednjeg dometa, dok će joj za onu koja može da dobaci do američkog kopna biti potrebno još između dve i pet godina.
Ukupni nuklearni arsenal se procenjuje na desetak bombi. Stajaća armija je jedna od najvećih na svetu – 1,1 miliona vojnika plus oko pet miliona rezervista, više od hiljadu aviona ruskog i kineskog porekla (mada je pitanje koliko ih je u letnom stanju i za koliko ima goriva)...
S tim u vezi, nameće se pitanje zašto je Vašington dozvolio da Severna Koreja uopšte postane nuklearna sila, što po svaku cenu uskraćuje Iranu? Da li je objašnjenje za to što je u iranskom slučaju presudan faktor ugroženost Izraela, u a severnokorejskom činjenica da joj je glavni oslonac Kina?
Daleki istok je za SAD gotovo podjednako strateški važan kao i Bliski istok, s tom razlikom što na istoku Azije, za razliku od njenog zapada, nema nafte. Ali, sa druge strane, Severna Koreja direktno ugrožava dva tamo najvažnija saveznika Amerike: Japan i Južnu Koreju.
Relativna pasivnost (i protiv Severne Koreje su uvedene sankcije) mogla bi, konstatuje analiza „Volstrit džornala”, da Teheranu pošalje lošu poruku: da kad jednom postane nuklearna sila, onda se kvalifikuje za drugačiji, povoljniji tretman.
Dok se, kao poslednja opcija, često pominje mogućnost bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja (ne samo od strane Izraela), takve pretnje Severnoj Koreji nisu upućivali ni Džordž Buš ni Obama.„Sve od čega strahujemo da bi Iran mogao da uradi u budućnosti, Severna Koreja je već uradila”, citira „Džornal” Dejvida Ešera, koji je bio član štaba za Korejsko poluostrvo u vladi predsednika Buša. „Da smo prema Pjongjangu primenili bar trećinu pritiska koji je upotrebljen prema Teheranu, to bi imalo velike strateške rezultate.”
Sem toga, Iran je nedvosmisleno kooperativniji: inspektori Međunarodne atomske agencije redovno posećuju iranska postrojenja, dok su iz Severne Koreje izbačeni još 2002.
U analizi najnovijeg zaoštravanja, kao ključni indikator da bi sve moglo da bude stara igra sa nešto više buke, sa ciljem da se započne nova runda pregovora i iskamči ekonomska pomoć, kao što se to po pravilu događalo u ranijim krizama, uzima se činjenica da zajednička industrijska zona na severnokorejskoj strani granice, gde južnokorejske kompanija zapošljavaju jeftinu radnu snagu suseda, nije prekinula rad. Uprkos tome što su dve zemljeveć 60 godina formalno u ratu.
Milan Mišić
objavljeno: 02.04.2013.
