Izvor: Politika, 18.Feb.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Perestrojka među Arapima
Arapski kraljevi i diktatori izgubili su monopol nad informisanjem, sinovi ne mogu dalje očevim stopama
„Povratak u budućnost” moglo bi da bude dobro ime za sadašnju geopolitičku dramu u arapskom svetu. Nafta nije preskupa, zemlje proizvođači su trenutno politički nestabilne, rado će da prihvate pomoć Zapada, a multinacionalnim kompanijama prosto ide voda na usta od perspektiva za sklapanje novih unosnih poslova. Jer u protekla dva meseca privrede nekih arapskih država >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imale su i velike gubitke. Najveći broj aduta u rukama opet drži Vašington, ali kao što bliskoistočno iskustvo govori u ovom špilu ima i puno džokera. No, da bi se otkrio tek jedan veo sa tajne najnovijeg stampeda arapskih masa u rušenju dosadašnjih režima možda se treba vratiti u vreme sahrane jordanskog kralja Huseina, upravo u to vreme 1999. godine.
Naime, najveću pažnju na toj sahrani privuklo je to ko je bio prisutan, a ko nije iz arapskog sveta. Libijski vođa Gadafi poslao je svog sina Seifa el-Islama, sirijski vođa Hafez al Asad je došao lično. Sadam Husein najavljivao je dolazak svog sina Udaja, ali nijedan od dvojice sinova tadašnjeg lidera Iraka nije došao u Aman. Istina, nisu bili ni pozvani. Egipatski predsednik Hosni Mubarak došao je lično, nije primećeno prisustvo njegovog sina Džemala. Saudijski prestolonaslednik Abdulah stigao je na sahranu sam, prepustivši svojoj braći i sinovima brigu o državi i nafti. Bahreinski sultan Amir Isa došao je lično, kuvajtski prestolonaslednik princ Saad stigao je umesto svog starijeg rođaka Emira.
Svi su oni tada došli da se poklone sinu pokojnog jordanskog kralja Huseina, princu Abdulahu. Dok su ostale zemlje na toj sahrani predstavljali njihovi izabrani lideri, arapski svet su uglavnom predstavljali očevi i sinovi, bilo da je reč o kraljevima i prestolonaslednicima, bilo o liderima i njihovim sinovima. Dok su druge države u svetu svojim stanovnicima omogućile da uživaju u informativnoj revoluciji, arapski lideri i dalje su pokušavali da kupuju stabilnost u svojim zemljama predajući vlast svojim sinovima. Naravno, to nije moglo da ide doveka. Postoje dve rečenice koje Arapi vole da ponavljaju: „Nil je najduža afrička reka ” i „Žene čine polovinu stanovništva”. Iako su obe rečenice istinite, dugo vremena u arapskom svetu verovalo se samo u jednu, onu o Nilu. Jer i jordanska kraljica Nur bila je prisiljena da izdaleka posmatra sahranu svog muža – ženama nije dozvoljeno da prisustvuju tom obredu. Arapski svet bio je te 1999. godine još daleko od procesa globalizacije, žene u arapskom svetu uglavnom nisu imale prava da učestvuju u vlasti, baš kao ni mnogi muškarci.
I sada, posle 11 godina, i žene su demonstranti na ulicama arapskih gradova. A sve je, zapravo, započelo kada su privatni saudijski finansijeri počeli da izdaju listove na arapskom jeziku i otvorili privatnu satelitsku TV stanicu u Londonu iz koje su u arapski svet počele da stižu prave, necenzurisane vesti. Međutim, ovi finansijeri su napravili jednu grešku. Na nagovor svoje vlade, oni su ove privatne medije iskoristili kao oruđe u napadu na susedni Katar, zato što je bio suviše brz i agresivan u svom uspostavljanju boljih odnosa s Izraelom. Saudijci su, naime, zaboravili da u eri opšte globalizacije, veličina ne znači baš ništa. Tako je tada emir malog Katara, sa svega 300.000 stanovnika, dozvolio osnivanje privatne satelitske TV stanice, koja je ubrzo postala i najslobodnija i najgledanija TV stanica u arapskom svetu Al džazira. Ona se odmah zatim usudila da emituje poziv Sadama Huseina da se eliminišu svi arapski lideri, naročito saudijski, iako nijedna arapska državna televizija nije bila spremna da pusti u etar ovakvu pretnju. Satelitska TV stanica majušnog Katara sada izluđuje ne samo arapski svet. Arapski kraljevi i diktatori izgubili su monopol nad informisanjem, sinovi ne mogu dalje očevim stopama.
Arapima je danas, pre svega, potrebna demokratizacija i modernizacija. Ne mogu se izbori i dalje dobijati sa 99,98 odsto glasova, teško je poverovati da neko i danas u 21. veku može da organizuje takve izbore i takve rezultate. U stvari, Arapi kao da sada pokušavaju da sprovedu glasnost bez perestrojke. Arapski svet se unazad desetak godina polako otvarao prema spoljnom svetu, satelitske TV stanice i mirovni proces s Izraelom, ali na planu unutrašnjih promena skoro da ničega nije bilo. U današnje vreme, u kom se vodi bespoštedna trka na planu globalne ekonomije, oslanjati se samo na trkačke sposobnosti svojih lidera, pa i njihovih sinova je opasno nasleđe i u toj trci ne možete i ostati. Na Bliskom istoku ovo je jedan od trenutaka kada se može uočiti istovremeno pomeranje političkih i ekonomskih tektonskih ploča, koje donosi nove mogućnosti nestabilnosti ovom još uvek nestabilnom svetskom regionu.
Miroslav Lazanski
objavljeno: 19.02.2011
