Izvor: Politika, 17.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Patriota protiv patriote
Obama bi da se Bela kuća više konsultuje sa svetom, da do kraja isproba diplomatske mogućnosti, dok Mekejn, čini se, prevashodno istrajava na američkoj „izuzetnosti”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 17. juna – Amerikanci i građani širom sveta kao da su se, posle niza razvrstavanja u različite tabore, uklopili u jedan tim: gotovo svi navijaju da se osetno poprave poremećene veze Vašingtona s drugim prestonicama. Šanse >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za „hokus-pokus” kojim bi se razvedrila „smrknuta” međunarodna atmosfera, jesu ovdašnji predsednički izbori. U finalnom dvoboju za Belu kuću, Barak Obama i Džon Mekejn biračima obećavaju da neće reprizirati nepopularni kurs Džordža Buša, zahvaljujući kojem su odnosi SAD sa drugim zemljama spali na najniže grane posle hladnog rata.
Već su se pri tom ispostavila bar dva paradoksa. Prvi: Dok se Amerikanci još premišljaju kome će dati glas, svet je, prema mnogim anketama, već napravio svoj izbor, poručivši da mu više odgovara Obama nego Mekejn. Drugi: Za razliku od Mekejna, pa i rivala koji su u međuvremenu otpali, međunarodnu podršku Obama je izdejstvovao a da ni u izbornoj kampanji ni pre nje takoreći nije prekoračio granice svoje zemlje, u kojoj, takođe, zasad bolje stoji od suparnika.
Spoljna politika retko je odlučivala o pobedniku američkih predsedničkih izbora, ali bi ovoga puta mogla da igra značajniju ulogu, ako ne i presudnu. Naime, „nacija na točkovima” vrlo bolno doživljava rekordno poskupljenje nafte – koje je i u manjim razmerama predstavljalo razlog za smenu vlasti – jer joj podriva svetinju „lake pokretljivosti”, a za to dobrim delom krivi kontraproduktivnost Bušovih poteza u svetu.
Kad bi svet u izboru američkog predsednika učestvovao onoliko koliko šef Bele kuće utiče na svet, čovečanstvo bi izgledalo znatno drugačije, slažu se analitičari. Ali, Amerikanci biraju, a svet snosi posledice. I dobre, svojevremeno, (na primer, u ishodu svetskih ratova) i loše, u većem delu tek početog veka. Sada se, međutim, pojavio dodatni fenomen: Amerikanci su u prilici da neposredno pokažu koliko uvažavaju međunarodne zamerke, ali i sopstvene kritike aktuelnom kursu Vašingtona, koji se ocenjuje kao oličenje jednostranosti, neuvažavanja mišljenja drugih, politike nametanja rešenja, a da stvari ostaju suštinski nerešene.
Ovdašnje građane posebno pogađa činjenica da je drastično opao međunarodni imidž njihove zemlje, uprkos svekolikim njenim prednostima u oblastima nauke, tehnologije, umetnosti, vojne moći, ekonomije, sporta. Sami smo krivi, proizlazi iz ispitivanja javnog mnjenja, jer se – uprkos dostignućima Bila Gejtsa, niza nobelovaca, holivudskim i ostvarenjima košarkaša En-Bi-Eja, najcenjenijim univerzitetima – ispostavilo da je administracija Teksašanina Buša, za koju se dva puta uzastopce ovde glasalo, uspela da sve to „umrlja” i da od Amerike načini „problem, ne samo za poneke, što je uvek slučaj, nego za mnoge”.
I Obama i Mekejn uveravaju u isto: ko god da pobedi, nastojaće da obnovi prestiž i „vodeću ulogu” Amerike u svetskim poslovima.
Previše bi prostora zahtevalo preciziranje svih finesa njihovog razlikovanja u spoljnoj politici koja, inače, predstavlja najteže promenljivi segment američke politike.
Ukratko i uprošćeno: Obama bi da se Bela kuća više konsultuje sa svetom, da do kraja isproba diplomatske mogućnosti, da se liši predrasuda, da se uklopi u međunarodne trendove, dok Mekejn, čini se, prevashodno istrajava na američkoj „izuzetnosti”, iako i on nastoji da uveri da je „multilateralista”.
Glavni raskol među njima, kao i unutar američkog nacionalnog bića, jeste odnos prema Iraku. Obama uverava, naime, da je na tom najvećem savremenom bojištu sve ispalo suprotno i ovdašnjim i svetskim interesima: da su povodom američke invazije – ojačale ekstremističke snage, da je Iran, kao glavni „nepodobnik” proširio uticaj, da je među Palestincima i Libancima povećana podrška Hamasu i Hezbolahu, koji se ovde kategorišu kao terorističke organizacije, pa da je, sve u svemu, Amerika sadašnjim kursom – osnažila one koje je „htela” da obesnaži, a tako i povećala opasnosti po sopstvenu bezbednost. Mekejn tvrdi suprotno: da je rat u Iraku prilika da Amerika dotuče islamski ekstremizam, i da njen naknadno pojačani vojni angažman u Iraku već daje „pozitivne rezultate”.
Buš i njegov republikanski veteran (Mekejn) nastoje, ujedno, da demokratskog „junošu” prikažu kao „nedopustivo popustljivog”, koristeći njegovu izjavu da je „spreman da pregovara i s neprijateljima”, za kakve važe vladari u Teheranu, Damasku, Karakasu, Havani...
Obama je, stoga, morao da pribegne vanrednim objašnjenjima, da to „ne bi odmah bio susret na najvišem nivou”, da bi „prethodno trebalo da se obave sve neophodne konsultacije”, a da bi do eventualnog sastanka došlo kad on proceni da je to podesno.
U sukobu su, zapravo, dva pristupa patriotizmu. Obama smatra da treba ubrzano povlačiti snage iz Iraka, koncentrisati ih na potragu za Osamom bin Ladenom i tako oporaviti tradicionalna i stvoriti nova savezništva u borbi protiv opšte opasnosnog terorizma.
Inače, protivnici osporavaju Obamin patriotizam, a kao dokaz navedeni su skidanje značke sa američkom zastavom s revera (jer se „rodoljublje pokazuje praktično, a ne bedževima”), izjava njegove supruge Mišel da se „prvi put ponosi svojom zemljom”, kao i propoved bivšeg mu sveštenika da „beli bogataši i dalje izrabljuju crnu rasu”.
Mekejn bi, pak, da se u Iraku dokaže da Amerika pobeđuje u ratu protiv terorizma i da tako vraća autoritet sile koja izlazi kao pobednik nad destruktivnim ideologijama.
Izaberu li Amerikanci prvog crnca (zapravo meleza – Obamu) za svog predsednika, bio bi to znak da su spremni i za promene u svetu, koje bi se takođe sprovodile bez predrasuda, poručuje se s raznih strana. Takva simbolika ipak nije dovoljna za ostvarivanje velike nade.
Može li zaista Amerika da uskoro promeni pristup svetu, pitanje je koje sve opseda. Treba imati u vidu da nijedan predsednik SAD, niti bilo koje ozbiljne države ne može sve sam i sa svojim simpatizerima. Potrebna je reforma mentaliteta, bar u elitnim krugovima, koji imaju bitnu ulogu u složenom procesu odlučivanja, gde se lokalni interesi (a unutar njih pogotovu dominantni) upoređuju s globalnim izazovima. Tako ambiciozna tranzicija obično zahteva – više liderskih mandata. A u SAD bi mogla da – počne.
-----------------------------------------------------------
I Balkan tema duela
U ključnom duelu za predsednika SAD među spoljnopolitičkim pitanjima naći će se i Balkan, ne toliko bitna tema (za Amerikance), koliko neminovna. I demokrate i republikanci nastoje, naime, da sebi pripišu zasluge za „rešavanje" balkanskih problema.
Obamini demokrati su pod vođstvom Bila Klintona predvodili vojnu intervenciju 1999. protiv ondašnje SRJ, a Mekejnovi republikanci su priznali prištinsku deklaraciju o nezavisnosti Kosova.
Mekejn je odavno evidentiran, kako se ovde navodi, kao podržavalac takvog ishoda, dok je u tekućem izbornom procesu, u martovskom odgovoru na pismo Kongresa srpskog ujedinjenja, Obama jedini javno podržao ideju o nastavku dijaloga o statusu Kosmeta. Senator iz Ilinoisa, gde je najveća koncentracija građana srpskog porekla u Americi, saopštio je: „U pogledu Kosova, Sjedinjene Države imaju produženu odgovornost da ohrabre sve strane da traže mirno rešenje preostalih sporova. Kao deo te odgovornosti, ja podržavam i pomoći ću na svaki način dijalog između strana na Kosovu, zato što verujem da mir i stabilnost zaista mogu da budu osigurani samo rešenjem koje je prihvatljivo svim stranama. Čak i u odsustvu međusobnog sporazuma, prava manjina i zaštita istorijskih verskih mesta, o kojima govorite, nikako se ne smeju osporavati".
Ni jedna strana, međutim, ne osporava „opravdanost" bombardovanja SRJ pre više od devet godina.
-----------------------------------------------------------
Objedinjavanje demokrata
Barak Obama i Džon Mekejn nastoje da za sebe angažuju što jaču ekipu spoljnopolitičkih savetnika. Čini se da je na većim iskušenjima Obama pošto treba da objedini redove demokrata, među kojima su i pristalice poražene Hilari Klinton. Oko nje je bilo okupljeno jezgro kabineta njenog muža, nekadašnjeg predsednika Bila Klintona.
Prema raspoloživim informacijama, Obama će nastojati da objedini partijske redove tako što će samo donekle prihvatiti kadrove Klintonovih. Do koje mere, nije izvesno.
Maksimalističke procene idu dotle da bi on mogao da prihvati Hilari ili nekog iz njene najbliže okoline kao potpredsedničkog partnera u izbornoj formuli. U tom kontekstu pominju se i penzionisani general Vesli Klark i senator Džozef Bajden (akteri, neposredno i posredno, bombardovanja SRJ 1999. godine).
Problem predstavlja to što je dosadašnje izborne plodove Obama ubrao suprotstavljajući se klintonizmu. Juče ga je, doduše, podržao i Klintonov potpredsednik Al Gor, a potom i Džon Keri, demokratski kandidat poražen od republikanca Džordža Buša 2004.
U Obaminom štabu računaju, međutim, da će prednost u eventualnom njegovom budućem kabinetu dobiti novi kadrovi. To mu je sugerisao i stari kadar, kao što je oboleli Edvard Kenedi, brat ubijenog (1963. godine) predsednika Džona Kenedija.
Na obe strane se, u međuvremenu, grupišu „veliki pa i legendarni kalibri". Da ne nabrajamo sve, ovom prilikom, među Obaminim podržavaocima je, na primer, Zbignjev Bžežinski, a među Mekejnovim Henri Kisindžer.
-----------------------------------------------------------
Nagoveštaj
Šta će uraditi Amerikanci ukoliko na predsedničkim izborima ne pobedi onaj kome su skloni? Idemo dalje, kažu uobičajeno mnogi. Poznata filmska glumica i aktivistkinja Suzan Sarandon pomenutom „dalje" daje preciznije koordinate. „Ako pobedi Mekejn, iseliću se u Kanadu ili u Italiju", izjavila je.
-----------------------------------------------------------
A drugi"
Među finalistima predsedničkih izbora u SAD zapaža se i diferencijacija oko uloge drugih država i organizacija u svetskim poslovima. Mekejn se, uz ostalo, zalaže za isključenje „autokratske Rusije” iz Grupe osam, najmoćnijih zemalja sveta, i predlaže osnivanje „zajednice demokratskih država koja bi dejstvovala i kad Ujedinjene nacije ne mogu”. Obama je i u tom pogledu uzdržaniji. Iako njegovi savetnici ne odbijaju projekat „demokratskog zbijanja redova”, on je u martovskom programskom istupanju istakao značaj saradnje sa svetskom organizacijom.
----------------------------------------------------------
Signalizacija
Mekejn je nastojao da sebi u prilog iskoristi izjavu jednog od vođa palestinskog Hamasa - da bi voleo da Obama postane predsednik SAD.
Obama se hitro potrudio da takvu neugodnost odbaci kao besmislicu, i na skupu jevrejsko-američkog udruženja potvrdio da je „bezbednost Izraela - svetinja ovdašnje politike".
-----------------------------------------------------------
Biografije
Izborno nadmetanje za predsednika SAD obuhvata i odmeravanje u tome ko je više kosmopolita, a ko više „naški" kadar.
Obama je simbol ostvarivanja „američkog sna", jer se uzdigao kao sin imigranta iz Kenije i sa očuhom počeo školovanje u Indoneziji, da bi ovde dogurao gde je sada.
Mekejn je, pak, znamen „patriotskog angažmana", propativši u izgubljenom Vijetnamskom ratu i kao zarobljenik.
Ujedno se ima u vidu generacijska razlika. Obama ima 46 leta, a Mekejn 71 godinu. Dok prvi računa s poslovicom „na mlađima svet ostaje", drugi ističe da nema poželjne budućnosti bez uvažavanja prošlosti.
Momčilo Pantelić
-----------------------------------------------------------
Obama u blagom vođstvu u odnosu na Mekejna
Demokratski predsednički kandidat Barak Obama je u maloj prednosti nad republikanskim rivalom Džonom Mekejnom, a obojica su dobila skoro isti broj glasova među nezavisnim glasačima, prenosi juče „Vašington post".
Prema istraživanju javnog mnjenja koje su sproveli „Vašington post" i Ej-Bi-Si njuz, Obama ima ukupnu prednosti od 48 prema 42 odsto, ali je Mekejn dobio veću podršku među nezavisnim glasačima koji bi mogli da budu odlučujući faktor na izborima u novembru.
Rezultati istraživanja pokazuju da Mekejn ima za 14 poena prednost pred senatorom iz Ilinoisa kada je reč o borbi protiv terorizma, dok je ta prednost manja kada je reč o tome ko ima bolje adute za vođenje međunarodnih odnosa.
Kada je reč o Iraku, 47 odsto birača više veruje senatoru iz Arizone, dok njih 46 odsto ima poverenje u Obamu. „Vašington post" navodi da je pitanje iskustva najveća Obamina slabost, tako da svega 50 odsto anketiranih smatra da on ima kvalifikacije da bude predsednik SAD, što je gotovo nepromenljiv rezultat od marta.
Isto istraživanje pokazuje i da dvojicu kandidata 46 odsto birača vidi podjednako jakim liderima.
Takođe, anketa pokazuje da Mekejn lošije stoji na „domaćem terenu", gde Obama vodi za 16 poena kada je reč o ekonomskim pitanjima, što je i najvažnije pitanje predsedničke kampanje.
Beta
[objavljeno: 18/06/2008]
