Izvor: Politika, 01.Okt.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pamuk: U Turskoj nema političke drame
Susret pisca sa oko hiljadu čitalaca na jubilarnom Nacionalnom festivalu knjige,ispod šatora, podno Kongresa
Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona
Vrućina i dosta prašine u prostranom parku koji se u Vašingtonu prostire na prostoru između zdanja izvršne i zakonodavne vlasti, Bele kuće i Kongresa. Travnjak je već bio spržen prohujalim vrelim letom, a pod nogama oko 150.000 >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ljudi, koji su se ovde slili u prošlu subotu na desetom Nacionalnom festivalu knjige, i naknadno je pretrpeo.
Možda je za ovaj događaj adekvatnija reč „vašar”, ali ne u onom lošem smislu reč. Vašar kao svetkovina koja razgaljuje, skup mnogo ljudi na kojem se mnogo toga dešava. Tema je, naravno, knjiga na najvećem knjižarskom tržištu sveta, gde su samo domaći izdavači ove godine prodali 3,1 miliona knjiga. Nacionalni festival knjige izaziva veliko interesovanje i zato što nije klasičan knjižarski sajam, gde izdavači iznesu svoj novi i stari espap, već pre svega susret pisaca i čitalaca. Koliko je bilo čitalaca (i radoznalaca) već sam pomenuo: njima se, ispod deset velikih, belih šatorskih paviljona za jedan dan, u jednosatnim intervalima, predstavilo 50 domaćih i stranih pisaca koji su obeležili prethodne godine.
Jedna od glavnih zvezda svakako je bio nobelovac Orhan Pamuk, kome Amerika nije strana (gostujući je profesor uporedne književnosti na Kolumbija univerzitetu), a ni on Americi. Pa ipak, jednosatno druženje sa njim, ispod šatora, u parku podno Kongresa, bio je izuzetan doživljaj: zbog njegove elokventnosti, ali i pažnje sa kojom ga je slušalo, a potom pola sata propitivalo, bar hiljadu čitalaca.
Nije, naravno, moguće sve preneti, ali evo evo šta ih je interesovalo i kakve je odgovore na njihova pitanja dao Orhan Pamuk:
OPTUŽBE U TURSKOJ: Od nekih optužbi se odustalo zbog moje međunarodne reputacije, neke su još na snazi, ali ne želim da to dramatizujem.
O PREVODIMA: Ja od stranih jezika komandujem samo engleskim, i uvek proveravam prevode na engleski. Sa svojim prevodiocima razgovaram, ubeđujem ih, ispravljam ih, grdim ih, govorim im da ne mogu određenu stvar da kažu na engleskom kako kažu... Moje knjige su prevedene na oko 60 jezika, a na 20 sa engleskog, pa je razumljivo što sam zainteresovan za kvalitet i preciznost teksta na engleskom.
Prevodiocu je, naravno, stalo da dobro uradi svoj posao, ali često moram da mu kažem: ja nisam to rekao ovako, gde je moj ritam, gde je moja muzika? Zbog toga često nastaju drame, suze i slično.
ŠTA SE GUBI U PREVODU: Naravno, u prevodu se uvek nešto izgubi, najčešće neki običaji u jeziku i njihov smisao. Ali ja na to kažem: ako nema adekvatnih reči, hajde da izmislimo neke druge u jeziku prevoda. Prevodi, naravno, uvek nešto previđaju, ali treba imati u vidu da je svaka proza prevodiva, pa prema tome i svaki roman je prevodiv. Neka značenja se u tom procesu gube, ali nešto se, ako je prevodilac dobar, na drugoj strani dobija.
O TURSKOJ BURŽOAZIJI: Logika postojanja bogate buržoazije vodi ka takvom ishodu da će biti još više bogate buržoazije. Pa onda kažemo da je stara buržoazija bila bolja od nove. To su, naravno, klišei, ali i klišei u sebi imaju jednu dozu realnosti.
O ISTOKU I ZAPADU: Neizbežno je da se različite kulture međusobno prepliću. Ja nisam od onih koji bi rekli da je bliskoistočna kultura propustila mnoge prilike da utiče na zapadnu, to ne. Svaka kultura se sastoji od mnogo slojeva. Sećam se kad sam kao mali čitao prevod „1001 noći” namenjen turskim dečacima, i da sam na te priče gledao kao neki zapadnjak. „Gle, kako su čudni ti Arapi”, mislio sam u sebi. Neke od tih priča, kao ona o Aladinu, imaju evropsku dimenziju.
DA LI SE VELIKI PISAC RAĐA ILI STVARA: Mislim da je moguće da pisanje može da se nauči, ima, uostalom, mnogo toga da se uči. Prvi uslov je mnogo čitati. Što više knjiga pročitate, imate više šansi da budete uspešni. Ostalo je samo život: univerzitet života koji nas nauči mnogo toga. A onda upornost i razumevanje... i malo sreće.
DA LI MU SMETA ŠTO GA NEKI NAZIVAJU „IZDAJNIKOM” TURSKE: Naravno da mi smeta, to nije stvar za šalu. Druga je priča zašto mnogi misle da sam izdajnik i da sam se prodao Zapadu. Ne zaboravite da javno mnjenje u Turskoj stvaraju mediji koji su pod uticajem vlade i vojske, i da se neke poruke koje emituje loša štampa, neke nacionalističke poruke, lako usađuju u mlade i naivne glave. Ja to ne mogu da sprečim, ali ne mislim da će to trajati večito. To je u suštini politika. Žalim zbog svega toga, ali ne mogu da prestanem da iznosim svoja mišljenja, niti da sprečim da novine pišu loše o meni.
O POLITIČKOJ SITUACIJI U TURSKOJ POSLE REFERENDUMA: Mi pisci treba da izbegavamo da budemo na novinarski način propagandisti svojih zemalja. Ja radije nastojim da sagledam duh nacije nego najnovija politička dešavanja. Ne mislim takođe da je u Turskoj danas u toku neka velika politička drama. To je samo politika kao i obično. Novo je samo da je poslednjih godina Turska mnogo više u vestima nego što je pre bila, između ostalog i zato što Amerikanci, posle 11. septembra, mnogo više pažnje poklanjaju svemu što se zbiva u islamskom svetu. Sa mog stanovišta, nije se mnogo toga u Turskoj promenilo.
„MUZEJ NEVINOSTI”: Tema tog romana je „moć predmeta”. Zašto neki ljudi sakupljaju neke stvari, šta čoveka čini kolekcionarom i šta je smisao kolekcije. „Moć prikupljenih predmeta” je da nas podsećaju na zanimljive momente prošlosti. Mi, na primer, odemo u bioskop, kartu posle toga stavimo u džep i kad dođemo kući negde je odložimo. Posle deset ili dvadeset godina, u momentu kada tu kartu opet dodirnemo, oživimo sve što je u vezi s njom. Vrate nam se scene tog davno zaboravljenog filma. To je moć predmeta... Nisam, međutim, ja prvi koji je razmišljao o tome – to je bio Marsel Prust...
Ja sam inače u Istanbulu zaista napravio „Muzej nevinosti”: kako sam pisao roman, kupio sam svaki predmet koji se u njemu pominje i u knjizi ga podrobno opisao...
Milan Mišić
objavljeno: 02/10/2010
