Izvor: Politika, 18.Nov.2012, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje Amerike: Seks, generali i džimejl
Najnovije afere kao povod za interna preispitivanja o moralu, ljudskim slabostima i „duhu vremena”
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Priče o padu moćnika su prvorazredan materijal i za medije i za njihove čitaoce. Tako je uvek bilo, a novo je jedino što je ovo vreme kada tehnologija sve više briše granice između privatnog i javnog, zbog čega je politika stalno na ivici estrade.
Aktuelne američke afere su u tom pogledu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvorazredni primeri. Dva najuglednija ovdašnja generala su ne samo podlegla čarima od njih po 20 godina mlađih i veoma zgodnih žena, nego su otkriveni zbog sopstvenih gluposti: koristili su internet komunikacije – konkretno internet poštu (u konkretnim slučajevima onu najmasovniju, „džimejl”) – u koje praktično može da zaviri svako ko se malo potrudi.
Ima u svemu i drugih elemenata: isti oni mediji koji su generala Dejvida Petrausa svojevremeno sa velikim žarom uzdigli, ovih dana isto tako svesrdno eksploatišu njegov pad. Tiraže, broj posetilaca na sajtovima i gledalački rejting najviše podižu baš posrnuli bogovi.
Kao da nema kraja čuđenju kako je jedan tako prekaljeni oficir, a uz to i direktor CIA, najmoćnije obaveštajne službe sveta, mogao da poveruje da će njegova digitalna prepiska sa ljubavnicom i sva intima sadržana u njoj, ostati tajna. Jer koliko prošlog marta, održao je govor u kojem je upozorio baš na „apsolutnu transparentnost digitalnog sveta”, otkrivši čak da „naše tehničke mogućnosti najčešće prevazilaze one koje vidite u filmovima sa Tom Kruzom”.
Da li mu je i sledeće napisao neki pomoćnik, ili je zaključio sam, nije važno, ali je rekao i ovo: „Mi moramo da promenimo svoja uverenja o identitetu i tajnama”.
Ali dok kolumnisti mudruju na temu njegove lične zaslepljenosti, dokazujući ono što je oduvek bilo jasno – da su i muškarci na najvišim položajima kad im se ukaže prilika samo mužjaci (i podsećaju na Bila Klintona i Moniku Levinski, ali i na Džona Kenedija i Merili Monro, generala Ajzenhauera i njegovu ratnu sekretaricu i šofera Kej Somersbi, kao i na mnogobrojne primere iz bliske prošlosti), vivisekcija afere otkriva i neke ne tako očigledne osobine glavnog aktera, Dejvida Petrausa.
Da li je zaista bio tako sposoban i tako zaslužan kao što je do prošle nedelje veličan ili je i njegova reputacija medijski mit stvoren u političke svrhe?
U kolumnama koje objavljuje liberalni „Njujorker”, iznosi se teza da je njegova slava u stvari bila proizvod želje predsednika Džordža Buša da kroz bajku o uspešnom generalu ulepša ružnu priču o iračkom ratu, „geostrateškoj grešci istorijskih proporcija”. Amerikanci su tamo potrošili više od hiljadu milijardi dolara, poginulo je oko 5.000 vojnika (oni irački i civili se ne računaju), sa neto rezultatom da je u Bagdadu danas režim koji je bliži Teheranu nego Vašingtonu.
Generalov ego je u tom procesu dramatično naduvan, njegova idolizacija u medijima je dovela do toga da je o njemu počelo da se govori kao o „predsedničkom materijalu”. Kad ga je Barak Obama prekomandovao u Avganistan, sa instrukcijom da odande potraži najbliži izlaz, počeo je da lobira za eskalaciju i predsednika ubedio da mu pošalje još 30.000 vojnika. Oni su tamo otišli i posle godinu dana se vratili, a rezultat je isti: nekoliko hiljada talibanskih gerilaca je nepobeđeno.
bami onda nije preostalo ništa nego da ga sa fronta skloni primenom makijavelističke formule: unapređenjem. Na mestu direktora CIA, zbog prirode te službe, bar neće biti toliko eksponiran, verovatno je bilo rezonovanje uskog savetničkog kruga Ovalnog kabineta.
Zato je teško poverovati da mu je zgodna autobiografkinja Pola Brodvel „podmetnuta”. Pre će biti da su se srele dve međusobno usklađene ambicije: njene da u druženju sa popularnim ratnim idolom promoviše samu sebe (u čemu je uveliko uspela) i njegove da mu ona bude novo ogledalo sopstvene važnosti.
„Ono što moćne ljude privlači mlađim ženama nije samo seks, to je njihova narcisoidnost”, napisala je kolumnistkinja agencije „Blumberg” Aniti Šez. Po njoj, narcisoidnost je kao droga, počinje sa malim dozama, da bi potom postala navika i pretvorila se u opsesiju.
edni tvrde da je iskušenje koje je predstavljala Pola Brodvel (mediji opisuju njene „izražajne zelene oči”, stalno obnažene ruke i tesne bluze) moralo da bude veliko kad mu nije odoleo čovek takvog kova.
Drugi podsećaju na staru istinu da supruga nikad ne može toliko da vam se divi kao ljubavnica: ona vas mnogo bolje poznaje.
Brodvelova je svakako izašla u susret generalovoj potrebi da bude veličan: glavna dilema Petrausove biografije koju je ona potpisala i promovisala, kako je to na jednom mestu cinično, ali u suštini tačno sažeto, jeste „da li je Petraus samo ’fenomenalan’ ili ’neverovatno fenomenalan’”.
Ili je životnije ono što je u svom komentaru napisao jedan čitalac veb sajta „Biznis insajder”: „Vi ste 60-godišnjak i na raspolaganju vam je privlačna skoro upola mlađa žena – to je iskušenje za svakoga”.
Drugi, podjednako važan aspekt skandala je način na koji je otkriven: preko džimejla su se pokoškale dve ljubomorne žene uverene da su rivalke, jedna se požalila prijatelju iz Ef-Bi-Aja, započela je istraga i u tom procesu je aktivirana tamo zatrpana politička i medijska bomba.
Ponegde je ovih dana pominjan i zahtev za „istragu o istrazi”: da li je Ef-Bi-Aj, služba za unutrašnje špijuniranje, smela da se bavi direktorom bratske službe za zavirivanje u inostrane tajne, a da za to, bar na početku, nije imala onu „osnovanu sumnju”.
Ef-Bi-Aj je na Petrausa jednostavno „nabasao”, a kad se to već dogodilo, povratka nije bilo, nisu mogli da se prave ludi.
Ispostavilo se da je general Petraus znao u stvari šta radi, jer su on i ljubavnica za prepisku koristili tehniku koju je, da bi zavarala prisluškivače, upotrebljavala i Al Kaida: da se poruke samo pišu i ostavljaju neposlate, a da se primalac „uloguje” na istu adresu, pročita neposlato i ostavi odgovor. Poruke tako ne putuju i ne mogu da budu presretnute od strane automata koji motre na pojedine reči i imena.
Ali i general je, pod dejstvom probuđenih, u normalnim okolnostima kod čoveka njegovog doba inače prigušenih hormona, ignorisao ono što je odlično znao: da sve što se uradi „onlajn” ostavlja neizbrisiv trag.
Po zastarelom (iz 1986) američkom Zakonu o privatnosti elektronskih komunikacija, svaki mejl stariji od šest meseci se smatra „napuštenim” i službama nije potreban sudski nalog da u njega zavire. Za svežiju prepisku je potreban nalog, ali i ovde, kao uostalom i drugde, agenti uglavnom ignorišu zakonska ograničenja.
Petrausov primer je i opomena svim zavisnicima od digitalnih blagodeti: one jesu velika pomoć, instant komunikacije su postale deo svakodnevice i treba ih koristiti. Jedino ne treba očekivati – da čuvaju tajne.
Džimejl, Fejsbuk, Tviter i slični servisi jesu besplatni, ali tu besplatnost nam naplaćuju gomilom podataka o sebi koje im ostavljamo, a koje oni pretvaraju u naše profile koje potom prodaju naveliko marketinškim i političkim klijentima.
Sve aktivnosti na „mreži” su negde arhivirane i kako su uverljivo pokazali slučajevi generala Dejvida Petrausa i Džona Alena, na nešto važno može da se nabasa i kad se pretražuje nešto nebitno.
Milan Mišić
objavljeno: 18/11/2012
Pogledaj vesti o: Vašington
