Izvor: Politika, 25.Nov.2012, 13:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osovina za smrtnu kaznu
Pre nešto više od jedne decenije, tadašnji američki predsednik Džordž Buš označio je Irak, Iran i Severnu Koreju za „osovinu zla” koja preti miru u svetu. U međuvremenu, vojna koalicija predvođena SAD srušila je s vlasti Sadama Huseina i Irak je, za razliku od Irana i Severne Koreje, postao zemlja koja sarađuje sa Amerikancima.
Osim toga, dolaskom Baraka Obame u Belu kuću iz Vašingtona se više ne čuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kvalifikacije da je neka zemlja deo „osovine zla”.
Međutim, nekadašnje članice „osovine zla” i Sjedinjene Američke Države zapravo godinama čine jednu drugu „osovinu” – osovinu branilaca smrtne kazne. Ono što povezuje SAD povezuje, ne samo sa Irakom, Iranom i Severnom Korejom, već i sa Sirijom i Belorusijom, jeste odupiranje ukidanju ubistva kao instrumenta za kažnjavanje počinilaca najtežih zločina.
Ova neslavna činjenica još jednom je potvrđena proteklih dana u toku glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija o neobavezujućoj rezoluciji kojom se pozivaju zemlje da „uspostave moratorijum na izvršenje egzekucija, s ciljem da ukinu smrtnu kaznu”.
Premda je ove godine rekordnih 110 zemalja podržalo rezoluciju, 36 zemalja je bilo uzdržano dok su među 39 zemalja protivnica rezolucije bili SAD, Japan, Kina, Iran, Indija, Libija, Kuvajt, Pakistan, Severna Koreja, Sirija, Zimbabve, ...
Za razliku od cele Evrope, gde se izuzev Belorusije više ne izvršavaju smrtne kazne a ceo kontinent ide ka zakonskom ukidanju ove vrste kazne, SAD su poslednjih godina među pet država u kojima se najviše izvršavaju pogubljenja.
Zemlja, koja nastoji da propagira demokratiju i poštovanje ljudskih prava, svrstane je među zemlje koje se na Zapadu ne svrstavaju u šampione poštovanja ljudskih prava. Tako je u 2011. godini najviše pogubljenja izvršeno u Kini (više od hiljadu), Iranu (360), Saudijskoj Arabiji (82), Iraku (68), SAD (43), Jemenu (41) i Severnoj Koreji (30).
Ovaj moralno-vrednonosni apsurd Amerikanaca dovodi do toga da je „Tehran tajms” s ponosom objavio naslov „SAD na strani Irana u glasanju u EU o smrtnoj kazni”, koji sigurno nije dogovarao američkim zvaničnicima, uzimajući u obzir diplomatsku tenziju oko spornog iranskog nuklearnog programa.
Sedamnaest američkih saveznih država uključujući Distrikt Vašington zabranili su smrtnu kaznu, ali 33 američkih država i dalje izvršava pogubljenja. Još od 1976. Oklahoma među njima predvodi kao savezna država koja izvršava najviše smrtnih kazni po glavi stanovnika, dok Teksas i Virdžinija beleže najveći broj pogubljenih.
Pobornici smrtne kazne reći da je to „najprikladnija” kazna za počinioce najmonstruoznijih zločina, čime se navodno odvraćaju i eventualno budući zločinci. Međutim, statistika ne govori u prilog njihovom argumentu, budući da je stopa ubistava pet puta veća u SAD gde se primenjuje smrtna kazna nego u zapadnoj Evropi gde ona nije izvršena više od 15 godina.
Dakle, evidentno je da smrtna kazna ne sprečava ludake raznih fela da učine monstruozne zločine, stoga se može smatrati za jeftini populizam nedavno čuđenje turskog premijera Tajipa Erdogana time da Andres Brejvik koji je prošle godine u Norveškoj ubio 77 ljudi osuđen na 21 godinu te da postoje dobri razlozi za opstanak smrtne kazne čim je primenjuju u SAD, Japanu i Kini.
Iako je Turska još 2002. ukinula smrtnu kaznu u paketu reformi radi evropskih integracija, Erdoganovo pozivanje na SAD je samo pokušaj da se opravda zatezanje odnosa sa kurdskom manjinom i svojevrsna reakcija na sve češće terorističke akcije članova Kurdistanske radničke partije.
Ugledanje na SAD nije izgovor ni za Pakistan u čijim zatvorima, prema rečima zvaničnika, ima oko 8.000 osuđenika koji iščekuju izvršenje smrtne kazne.
Jednostavno, demokratije kao što su SAD, Japan i Indija i dalje primenjuju nešto što evidentno nije civilizacijska vrednost savremenog sveta. Američki kritičari ističu da američki pravosudni sistem to i preskupo košta.
Kalifornija, koja nedavno nije uspela da izglasa zabranu smrtne kazne, od 1976. godine izvršila je 13 pogubljenja i to ju je koštalo neverovatnih 4 milijarde dolara, odnosno oko 307 miliona dolara po pogubljenom osuđeniku.
Nije za zanemariti u Americi i rasno pitanje tako da bivši američki predsednik Džimi Karter ističe da Amerikanci crne boje kože imaju šest puta više šansi da budu osuđeni na smrtnu kaznu od belaca. Rasni stereotipi se tiču i samih slučajeva u kojima se izriče smrtna kazna tako da su u 77 odsto slučajeva sa smrtnom kaznom žrtve bili belci.
Bez obzira na finansijsku neisplativost, sociološku neefikasnost i činjenice da je smrtna kazna zapravo relikt varvarskih vremena, ona se u demokratskim sistemima kao što su SAD, Japan i Indija i u istu vrednosnu osovinu spaja naizgled nespojive zemlje.
Nenad Radičević
objavljeno: 25/11/2012
