Izvor: Politika, 22.Jul.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak islednika američkih predsednika
Legendarna novinarka Helen Tomas, koja je nedavno preminula u 92. godini, ostaće upamćena kao izveštač iz prvog reda Bele kuće sa nezgodnim pitanjima
„Mi smo jedina institucija u društvu koja može redovno da propituje predsednika i učini ga odgovornim. U suprotnom, on bi bio kralj.“
Ovako je svoju profesiju doživljavala legendarna američka novinarka Helen Tomas, višedecenijski izveštač iz Bele kuće, koja je preminula u subotu u svom domu u Vašingtonu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u 92. godini.
Svi značajni tamošnji mediji objavili su vest o smrti novinarke koja je bila pionir među ženama u političkom novinarstvu. Njena karijera je trajala 60 godina.
Zbog toga što je pratila rad predsednika od Džona Kenedija do Baraka Obame, zbog toga što je ostajala u prvom redu konferencijske sale dok su se lideri smenjivali, zbog toga što se nije libila da postavi najteža pitanja najmoćnijim ljudima planete, kolege su je nazvale stvarnom prvom damom Bele kuće.
„Helen je bila istinski pionir, otvarala je vrata i rušila barijere za generacije žena u novinarstvu“, saopštio je na vest o njenoj smrti predsednik Obama, dodavši da zbog nje nijedan predsednik, uključujući njega, nikada nije smeo da se opusti.
Najveći deo karijere je provela u novinskoj agenciji UPI da bi 2000. prešla u medijsku grupaciju „Herst”. Uvek je bila noćna mora predsednika kojima je postavljala nezgodna pitanja.
Novinar „Njujork tajmsa” se priseća da je oštrim glasom postavljala drska pitanja, dok „Vašington post” piše da su ta pitanja ponekad zvučala kao da ih je postavljala američka domaćica.
Pitala je Ričarda Niksona šta je njegov tajni plan za okončanje rata u Vijetnamu, dok je za Ronalda Regana imala „poslasticu”: sa kojim pravom je Amerika napala Grenadu?
Iza nje je ostalo i to da je tokom afere „Votergejt” imala svog insajdera, suprugu bliskog Niksonovog saradnika, koja joj je otkrila da je upad u kancelarije Demokratske strane bio planirana strategija u kampanji za reizbor predsednika.
Sa Niksonom je inače išla na istorijski put u Kinu 1972. Lindon Džonson je iz njenog teksta saznao da mu je ćerka verena. Intervjuisala je Regana tri nedelje nakon što su pokušali da ga ubiju u atentatu.
Kada je Džordž Buš stariji rekao da američki vojni budžet ostaje isti i pored toga što više nema SSSR-a, Berlinskog zida ili komunizma u Evropi, začulo se Helenino pitanje: „A ko (nam) je neprijatelj?”
I pored ovakvih pitanja, možda i zato, mnogi američki predsednici su je poštovali i voleli. Cenili su što je direktna, što se probila u muškom svetu i ostala tu, uz novinarsku beležnicu, i kada je već odavno trebalo da se penzioniše.
Bil Klinton joj je za 77. rođendan poklonio tortu, dok joj je Obama za 89. rođendan poslao kolače prisećajući se kako je, dajući joj reč na svojoj prvoj konferenciji za novinare kao predsednik, u februaru 2009. rekao:
„Helen, uzbuđen sam. Ovo je moja inauguracija.“
Jednom je otišla predaleko. Nazvala je Džordža Buša mlađeg najgorim predsednikom u istoriji. On je tri godine nije zvao na konferencije za novinare, a kada ju je konačno pustio, njeno prvo pitanje bilo je: „Zašto ste, u stvari, ušli u (irački) rat?” Odmah su se oboje bacili u vatru, prekidajući jedno drugo, pa se više nije znalo ko vodi glavnu reč.
Upravo su Helen Tomas najviše zamerali pristrasnost u pojedinim pitanjima – protivljenju iračkom ratu i odnosima na Bliskom istoku, regionu koji ju je koštao posla.
Njeni roditelji su emigrirali iz Libana i znalo se da je oduvek bila na strani Palestinaca. Kada je na jednom prijemu rekla da Izraelci treba „da se čiste iz Palestine”, više niko nije hteo da stane iza nje.
Njena karijera završila se pre nekoliko meseci. Izdala je saopštenje da se povlači, ali svi su znali da to nerado čini.
Helen Tomas je studirala novinarstvo i engleski jezik u Detroitu, gde je i odrasla. Bila je udata za novinara. Nije imala dece.
Govorila je „nisam dama, ja sam novinarka” kao i da je srećna što ima posao na koji ide sa osmehom. Do kraja je važila za ponekad pristrasnu i uvek bezobraznu novinarku. Na ovo prvo je odgovarala da možda ona jeste nekad neobjektivna, ali i da su mnogi drugi reporteri isuviše blagi prema predsednicima, da lako prihvataju njihove argumente kao, na primer, Bušov argument za ulazak u rat u Iraku.
„Ako hoćete da vas vole, ne ulazite u ovaj posao”, savetovala je mlade kolege.
Na drugu optužbu je umela da odgovori malo duže: „Poštujem instituciju predsednika, ali nikada se ne molim u hramovima naših javnih službenika. Duguju nam istinu”, ili sasvim kratko: „Ne postoje bezobrazna pitanja.“
J. S.
objavljeno: 23.07.2013.
