Izvor: Politika, 20.Sep.2013, 13:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obamu sapliću partijske kolege
Kongresmeni iz redova demokrata više vode računa o raspoloženju birača u svojoj izbornoj jedinici nego o programu predsednika
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – U petoj godini mandata Barak Obama se suočava sa rastućim frontom otpora u Kongresu i to ne samo među republikancima koji su nekooperativni od prvog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dana, nego i među kongresmenima sopstvene partije.
Američki politički sistem je tako udešen da se 435 članova Predstavničkog doma i 100 članova Senata biraju neposredno u svojim izbornim jedinicama, pri čemu je mandat „predstavnika” dve, a senatora šest godina. Prvi se biraju srazmerno broju stanovnika federalne države iz koje dolaze (najviše ih ima Kalifornija, 53, dok čak sedam ima samo po jednog), a u Senatu svaka država je zastupljena sa po dvoje.
Kad dođe vreme za obnovu mandata, čiji broj nije ograničen, svaki kongresmen prvo mora da prođe sito svoje partije, to jest izađe na crtu internim izazivačima, pošto ko će biti kandidat ne određuje partijsko rukovodstvo, već partijsko članstvo svojim glasanjem, da bi potom odmerio snage sa rivalom iz protivničkog tabora.
U svom prvom mandatu Obama je uspevao da mobiliše partijske redove na Kapitol hilu i odnese nekoliko važnih pobeda nad republikancima. Najveća je svakako bila izglasavanje zakona o reformi sistema zdravstvenog osiguranja, čije sprovođenje treba da počne 1. oktobra.
Poslednjih meseci, međutim, u poodmakloj prvog godini drugog mandata, primetno je međutim da Bela kuća ne može da računa na jedinstvo u kongresnim redovima Demokratske partije.
Partija iz koje je predsednik ovde je samo nominalno „vladajuća”. Većinu u (donjem) Predstavničkom domu imaju naime republikanci, dok su demokrate u maloj prednosti (52) u Senatu.
Svaki zakon mora da bude izglasan u oba doma, što praktično znači da predlozi demokrata mogu da prođu samo ako ih podrže bar 34 republikanca u Predstavničkom domu gde je odnos snaga 233 prema 200 (dva mesta su trenutno upražnjena) u njihovu korist. I obrnuto, republikanske inicijative prolaz u Senatu mogu da obezbede samo uz podršku bar pet demokrata.
Zbog ovoga je 133. saziv Kongresa često paralisan, što za rezultat ima da ova institucija u javnosti ima izuzetno nizak rejting: dobro mišljenje o njenom radu ima samo oko 13 odsto Amerikanaca. Doduše, povremeno se sklapaju i neobična međupartijska savezništva, kada zajednički interes nalaze ultrakonzervativni republikanci i levo krilo demokrata.
Demokrate su, prema analizi „Njujork tajmsa”, nezadovoljne stavovima svog lidera o mnogim pitanjima, od odnosa prema prismotri svih komunikacija koju u ime nacionalne bezbednosti vrše tajne službe, preko politike Bele kuće u sirijskoj krizi, do pojedinih kadrovskih rešenja predsednika.
Veliki publicitet ovih dana tako je dobilo odustajanje Lerija Samersa, harvardskog profesora, uglednog ekonomiste i bliskog Obaminog saradnika, od kandidature za novog predsednika Federalnih rezervi (guvernera centralne banke). Obama je stavio do znanja da je Samers njegov favorit, njegove kvalifikacije i stručnost nisu bili sporni – ali je protiv njegovog izbora bila grupa demokrata, smatrajući ga neprihvatljivim zbog njegovih bliskih veza sa Volstritom i svojevremenog zalaganja za deregulaciju finansijske industrije koja je jedan od izazivača velike finansijske i ekonomske krize.
Ovo imenovanje treba da odobri Senat, što bi zahtevalo da sve demokrate dignu ruku „za”. Pošto za to nije bilo šansi, Samers je, da bi spasao čast Obami i sebe poštedeo muka – sam odustao.
Demokrate su pokazale nejedinstvo i povodom Obaminih planova da bombarduje Siriju i Asada kazni zbog upotrebe zabranjenog hemijskog oružja. Uprkos objašnjenjima da bi to bila ograničena intervencija i da u Siriju ne bi kročio nijedan američki vojnik, većina Amerikanaca je to doživljavala kao ulazak u novi rat u jednoj muslimanskoj zemlji, a svaki kongresmen je morao da vodi računa o antiratnom raspoloženju u svojoj izbornoj jedinici, jer su sledeći izbori već u novembru iduće godine.
Obami njegovi zameraju i da je neodlučan kao lider, kao i da se nedovoljno konsultuje s njima. Kritikuju ga i zato što je u mnogim oblastima inicijativu prepustio republikancima. Neki uz to smatraju da nije dovoljno principijelan, dok ga u isto vreme optužuju da se zalaže za neke stvari za koje ne može da dobije kongresnu podršku.
U američkoj političkoj tradiciji je doduše normalno da predsednik u drugom mandatu ima manju podršku svog bloka u Kongresu. U prvom mu je to neophodno da bi obezbedio drugi, a onda, pošto trećeg nema, kongresmeni pre svega brinu o sopstvenoj političkoj budućnosti.
To se vidi i po statistici: dok su u 2009. demokrate u 90 odsto slučajeva glasale onako kako je želeo Obama, prošle godine taj postotak je bio samo 77, a već se golim okom vidi da će to za ovu godinu biti još manje.
Odnos demokrata prema predsedniku rezultat je i njegovog relativno niskog rejtinga: prema najnovije istraživanju „Njujork tajmsa” i televizije En-Bi-Si, način na koji predsednik obavlja svoj posao danas odobrava 46 odsto Amerikanaca. U ovoj fazi mandata slabiji rejting imao je samo Džordž Buš (42 odsto), dok su Bil Klinton sa 58 odsto i Ronald Regan sa 62 bili znatno jači.
Milan Mišić
objavljeno: 20.09.2013.
