Izvor: Politika, 22.Sep.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obamin „rat” sa generalima
Nova knjiga Boba Vudvorda o tome kako je u Beloj kući formirana ratna strategija za Avganistan
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 22. septembra – Obama je sve vreme tražio plan kako da što pre okonča rat u Avganistanu, ali su generali iz njegovog tima za nacionalnu bezbednost tražili eskalaciju rata, pa je na kraju postignut kompromis: privremeno povećanje broja vojnika, uz glavni cilj – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << što hitnije izvlačenje.
Ovo je osnovno otkriće nove knjige vašingtonske novinarske institucije Boba Vudvorda, danas urednika (67) sa specijalnim statusom u „Vašington postu”, koja, kao i 15 prethodnih (sve su bile bestseleri), na videlo iznosi „insajderske informacije” iz vrhova vlasti. Ovoga puta u glavnoj ulozi je predsednik Barak Obama, koji od prethodnika nasleđuje dva rata, da bi se potom jednog odrekao (i formalnog ga završio – Irak), dok je drugi „usvojio”, ali ne želi da ga prati do kraja mandata.
Knjiga pod naslovom „Obamini ratovi” (koja se ne bavi Irakom, već samo Avganistanom, drugi rat je onaj između predsednika i međusobna nadgornjavanja u timu za nacionalnu bezbednost) štampana je u 630.000 primeraka i u knjižare stiže u ponedeljak. Drugo izdanje je već u štampariji, a samo dva dnevnika, „Vašington post” i „Njujork tajms”, dobila su priliku da u nju unapred zavire i svoje čitaoce obaveste o najpikatnijim detaljima, što je inače uobičajena marketinška strategija „Sajmona i Šustera”, Vudvordovog izdavača tokom cele njegove karijere.
Prema onome što je izneto iz sadržaja, očigledno je da je Vudvord, koji je nesumnjivo najuspešniji publicistički autor sveta, opet imao otvorena vrata Bele kuće i mnogih važnih kabineta. Pisana je, kako se može zaključiti, njegovim standardno pedantnim stilom: podloga su joj mnoštvo dokumenata kojima je imao pristup i obilje razgovora sa najvažnijim akterima, uključujući tu i samog Obamu, koji mu je u julu dao jednosatni intervju.
Glavna slika, koja se stiče prema danas objavljenim detaljima, jeste slika mladog vrhovnog komandanta, bez ikakvog vojnog iskustva, koji se suočava sa prekaljenom bezbednosnom elitom, čiji ga pripadnici odmeravaju i proveravaju dokle mogu da ga pritiskaju, pri čemu se i međusobno bore za prevlast i uticaj.
Ali lajtmotiv je stalno Obamino insistiranje da „sve što radimo mora da bude usmereno na to kako da stignemo do tačke na kojoj smanjujemo svoje prisustvo” (u Avganistanu). „To je u interesu naše nacionalne bezbednosti i tu ne može da bude kolebanja.” A kad je prošle jeseni počelo višemesečno uobličavanje nove strategije, Obama insistira da to treba da bude, pre svega, „plan kako da to tamo predamo i izađemo”. Termin „vojna pobeda” se inače ne pominje.
Rezultat je poznat: strategija je bila kompromis između zahteva generala da dobiju još 40.000 vojnika i Obamine želje da to ne bude rat sa otvorenim krajem: u Avganistan je poslato pojačanje od 30.000 ljudi plus 3.000 medicinskih i obaveštajnih specijalista.
Naravno, kao i u prethodnim knjigama, najveće interesovanje izazivaju sočne pikanterije o odnosima među ljudima u predsednikovom okruženju. Pa tako potpredsednik Džo Bajden za specijalnog emisara za Avganistan i Pakistan, Ričarda Holbruka, kaže da je „najsebičnije kopile koje je ikad sreo”. Savetnik Bele kuće Dejvid Akselrod u jednom momentu Obamu, kad je izneo svoj predlog za mesto šefa diplomatije, pita „Kako možeš da imaš poverenja u Hilari”.
General Dejvid Petraus, danas glavnokomandujući u Avganistanu, u jednom momentu svojim saradnicima kaže da administraciju vodi „(pridev koji nije za štampu) pogrešan čovek”. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džejms Džons predsednikov savetnički tim opisuje kao „politbiro” i „mafiju”...
Od novih otkrića, Vudvord iznosi da je CIA stvorila posebnu paravojnu jedinicu od 3.000 dobro obučenih Avganistanaca, koja se upućuje na tajne zadatke u Pakistan, protiv talibana i Al Kaide koji tamo imaju skloništa. Pakistan se inače interno smatra „nepoštenim saveznikom”, koji ne želi ili ne može da obuzda delove svoje vojne obaveštajne službe u pomaganju, oružjem i novcem, talibana. „Rak je u Pakistanu”, citiran je na jednom mestu Obama.
Glavni partner u Kabulu, predsednik Hamid Karzai je „manijakalno depresivan” (bolest mozga koja nekontrolisano izaziva stanja euforije i depresije) i zato uzima lekove. Jedna tajna vojna vežba u Vašingtonu je pokazala da je vlada sasvim nepripremljena za nuklearni napad na teritoriji SAD...
Obama, zatim, smatra kako Amerika može da apsorbuje novi, pa i najteži teroristički napad, poput onog od 11. septembra 2001, ali će „učiniti sve” da tako nešto spreči.
Sve u svemu, utisak koji se stiče iz novinskih prikaza knjige jeste da je Obama pozitivan lik, mada ima i detalja koji će dati municiju republikanskoj opoziciji. Vudvord, po svemu sudeći, ni ovoga puta neće razočarati ljubitelje njegove literature, koji su mu verni još od „Svih predsednikovih ljudi” (afera „Votergejt” koja je srušila Ričarda Niksona), a oni kojima se ne sviđa već oštre skalpele za njeno seciranje.
Milan Mišić
objavljeno: 23.09.2010.
.jpg)
