Izvor: Politika, 12.Apr.2010, 23:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obama: Al Kaida želi atomsku bombu
Na samitu u Vašingtonu mogućnost da se nuklearnog materijala domognu teroristi proglašena najvećom pretnjom
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 12. aprila – „Centralni fokus ovog nuklearnog samita jeste činjenica da je najveća pojedinačna pretnja američkoj bezbednosti, podjednako kratkoročno, srednjoročno i dugoročno, mogućnost da se neka teroristička organizacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dokopa nuklearnog oružja.” Ovo je, uoči današnjeg zvaničnog otvaranja skupa 46 državnika, najvećeg koji je organizovao jedan američki predsednik posle konferencije kojom su pre 65 godina u San Francisku osnovane Ujedinjene nacije, izjavio njegov domaćin Barak Obama. Samit je počeo radnom večerom, kojoj su prethodila za ovakve prilike uobičajena rukovanja i poziranja, a pre toga u centru pažnje su bili Obamini sastanci sa pojedinim liderima koji su prispeli u Vašington.
Glavni bilateralni događaj danas je svakako bio susret Obame sa svojim kineskim kolegom Hu Đintaoom, na kome, podrazumeva se, nije razgovarano samo o temi samita, nego i o drugim pitanjima za Ameriku danas najvažnijih bilateralnih odnosa, koji osciliraju između partnerstva i rivalstva, u kontekstu brzog uspona Kine i kao svetske ekonomske sile i važnog aktera u međunarodnim odnosima.
U ovom momentu, glavni američki cilj je da Kinu privoli da se ostalim stalnim članicama Saveta bezbednosti pridruži u povećanju pritiska na Iran, čiji nuklearnim program, po preovlađujućem uverenju, za cilj ima baš proizvodnju nuklearnog oružja. Kina to u principu podržava, ali insistira da se pre toga ispitaju svi diplomatski putevi za povoljno rešenja ovog problema.
Što se centralne teme samita tiče, ovoga puta su po strani ostavljena „velika” pitanja kao su „režim neširenja”, zone bez nuklearnog oružja i razoružanje, o kojima je teško postići konsenzus. Umesto toga, glavna pažnja je usmerena samo na praktična pitanja zaštite postojećeg nuklearnog materijala, kojeg je širom sveta u obilju: prema verodostojnim procenama ima ga čak za 100.000 atomskih bombi.
Koliko je važno sprečiti da makar delić toga dospe u neželjene ruke, slikovito je juče, u jednom od ukupno tri intervjua ovdašnjim TV mrežama, predočio lično Obama: „To bi moglo da promeni bezbednosne prilike u ovoj zemlji i širom sveta... Ako bi se eksplozija dogodila u Njujorku, Londonu ili Johanesburgu, ekonomske, političke i bezbednosne posledice bile bi pustošne. Mi znamo da organizacije poput Al Kaide nastoje da se domognu nuklearnog i drugog oružja za masovno razaranje i da neće imati grižu savesti da ga upotrebe.”
Mogućnost da se tako nešto dogodi ovde je proglašena za „malo verovatnu, ali ne i nemoguću”. Strahovi koji se, istina nezvanično, u novinskim tekstovima, predočavaju ukazuju da razloga za brigu ima baš kod nekih važnih saveznika.
Jedan od njih je učesnik samita – Pakistan. Ova jedina nuklearna sila u muslimanskom svetu na svojoj teritoriji ima dve grupe talibanskih pobunjenika (avganistanske i sopstvene), a tvrdi se da je na pakistanskoj strani pograničnog područja sa Avganistanom i štab Al Kaide sa Osamom bin Ladenom. Sve to, kako piše „Vašington post”, „koegzistira sa najbrže rastućim nuklearnim arsenalom na svetu”.
Pakistan je inače glavna prepreka započinjanju međunarodnih pregovora o sporazumu koji bi zaustavio proizvodnju novog nuklearnog materijala širom sveta. U Islamabadu se ovo opravdava potrebama održavanja atomske „ravnoteže straha” sa Indijom, koja je prošle godine, posebnim ugovorom sa Amerikom, legalizovala svoj nuklearni status i dobila mogućnost da gorivo za svoje nuklearne elektrane legalno kupuje u inostranstvu, što njena stara postrojenja, koja nisu u režimu nadzora, oslobađa da proizvode materijal za modernizaciju njenog nuklearnog oružja.
Južnoazijsko nuklearno rivalstvo i tamošnja trka u atomskom naoružavanje nisu međutim zvanična tema samita, mada su pomenuti u jučerašnjim Obaminim susretima sa premijerima Manmohan Singom i Razom Gilanijem.
Iako je domaćin samita predočio očekivanje da se o zaštiti nuklearnih materijala usvoji dokument koji će biti „konkretan plan”, ostaje da se vidi koliko se u pregovorima, koji su prethodili samitu, uspelo da se načela oko kojih se svi uglavnom slažu pretvore u konkretne obaveze koje zadiru u nacionalne suverenitete i ambicije, gde je prostor za manevrisanje mnogo uži, a led na kojem se stoji znatno tanji.
M. Mišić
[objavljeno: 13/04/2010]
