Izvor: Politika, 20.Maj.2015, 22:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novi Vučić?
Da li nekoliko najnovijih poteza Aleksandra Vučića – sastanak sa ombudsmanom, potom dva susreta sa predstavnicima NVO, a sve to uoči njegovog odlaska u Berlin i Vašington, dva centra bez kojih Srbija ne može da ostvari svoje ključne političke i ekonomske ciljeve – zaista najavljuju dobrodošlu promenu, ili su samo manevri za poboljšanje njegovog imidža baš u očima Nemačke i SAD?
Kao i uvek, istina je negde u sredini, a pomenuti susreti mogu da se istovremeno tumače >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kao premijerov izbor i kao prinuda. U kontekstu sve komplikovanijeg geopolitičkog okruženja, zastoja Srbije na putu ka EU, teških iskušenja u ekonomiji, Vučićeve pozicije u partiji i koaliciji koje predvodi, on je sve više izložen međusobno protivrečnim interesima i pritiscima, tako da mu je svaka, pa i najmanja pomoć u održavanju broda Srbija na deklarisanom kursu dragocena.
Počnimo od spoljne politike koja se najčešće ocenjuje kao bolje postignuće vlade u kojoj je najpre bio prvi potpredsednik, ali uprkos tome neprikosnoveni lider. Balansiranje između Zapada i Rusije sve je teže, a problem je i što se stiče utisak o neusklađenosti domaćih aktera, to jest nepostojanju unutrašnjeg konsenzusa o sopstvenom mestu i ulozi u svetu, o tome šta su nam stvarni interesi i kako najbolje da ih ostvarimo.
U ekonomiji, napori da se postigne fiskalna konsolidacija (u prevodu, da se izbegne bankrot) evidentni su, ali je takođe očigledno da je Vučić razapet između onoga što treba i onoga što, sa stanovišta političke svrsishodnosti, u ovom momentu sme da uradi.
SNS je od svog osnivanja napravio spektakularan uspon, pri čemu je vlast najveći magnet za bujanje članstva čija očekivanja nisu brže stizanje do Evrope, nego prečica za neko rukovodeće mesto, državni posao ili neku drugu ličnu vajdu. Opšte dobro dotle može da pričeka.
Kad je reč o netoleranciji koju pokazuju naprednjački funkcioneri (svih nivoa), deficitu političke kulture u parlamentu, samo retkom pominjanju izgradnje institucija kao nečem neophodnom, stanju u medijima (pa i gafovima samog premijera), jasno je da bi ostajanje na tom kursu u jednom momentu – koji možda nije tako daleko – moglo da proizvodi više štete nego koristi. I to ne samo dugoročne.
Svakako da su važan faktor u svemu i očekivanja javnosti: vreme curi, a obećani bolji život je – još od 2012 – i dalje dve godine ispred.
Vučiću su dakle potrebni saveznici, gde god da su, pa i po cenu paradoksa da za evropsku agendu – i prateći prtljag na tom putu – dobije veću podršku u nevladinom sektoru nego u vladi. A da li mu je istinski društveni dijalog samo taktika, ili nova strategija, videćemo posle Berlina i Vašingtona.
